Snažna želja za životom, talenat i požrtvovanost profesiji karakterišu razvojni put Nenada Milosavljevića frontmena grupe Galija. Poznati muzičar i tvorac neprolaznih hitova kao što su Digni ruke, Pravoslavlje, Kotor... rođen je šestog februara 1954. godine u Nišu u radničkoj porodici kao mlađe dete mašinbravara Čede i radnice u fabrici duvana Branke. Nenada je splet nesrećnih okolnosti još dok je bio dete stavio pred najveći životni ispit. Imao je samo dve godine kada je pao sa hoklice, udario o ivicu starog oštrog limenog lavaboa i slomio kičmu, zbog čega je narednih pet godina bio prikovan za krevet, a taj dugi oporavak oduzeo mu je dobar deo detinjstva. Iako nije uživao punu podršku roditelja, uz starijeg brata Predraga i zahvaljujući svojoj velikoj upornosti, Nenad je uspeo da postane jedan od naših najkvalitetnijih muzičara koji svoju Galiju više od tri decenije drži u samom vrhu rok muzike. Dok danas svoju dvadesetogodišnju ćerku Janu, tri godine mlađeg sina Luku i sedmogodišnjeg sina Žarka, kojeg je dobio u braku sa osamnaest godina mlađom suprugom Stanislavom, uči najvažnijim životnim lekcijama, u sećanju mu još žive slike odrastanja daleko od porodičnog gnezda.
- Prva scena koja me vraća u detinjstvo jesu kolica i ja u njima dok gledam starije momke kako igraju fudbal. Imao sam nesvakidašnje odrastanje. Bilo mi je dve godine kada sam slomio kičmu, a potom gotovo pet narednih proveo u rehabilitacionom centru u Rovinju prikovan za krevet. Bio je to život s druge strane života, intoniran na jedan sasvim drugi način. U sobi, u kojoj smo najčešće provodili vreme, bilo nas je po dvadesetak. Leti smo izlazili na jednu veliku terasu s koje se pružao pogled na kaldrmisani put, šumu kojom smo bili odvojeni od ostatka civilizacije i razglas sa kojeg su nam puštali muziku. Gotovo svi pacijenti, pa i ja, konstantno smo bili vezani za krevet uvijeni u gips od glave do kolena. Jednom mesečno vodili su nas na zamenu gipsa, i još pamtim tih nekoliko trenutaka slobode u pauzama između menjenja oklopa i ponovnog heftanja. Svi mi, koliko nas je bilo u toj prostoriji, razmišljali smo potpuno drugačije. Svako je imao svoj mali svet. Sećam se da nam je radio bio prava atrakcija, a zabuna je tek nastala kada se pojavio televizor. Mislili smo da je i to radio, ali na naše zaprepašćenje u toj kutiji videli smo i neke ljude - govori Nenad kome je, kada se vratio u rodni grad, bio potreban određen period adaptacije.
- Pošto sam pet godina proveo u bolničkom ambijentu, jedina boja za koju sam znao bila je bela. Kada sam se leta 1961. godine vratio u Niš, zamaralo me je bogatstvo šarenolikosti boja. Ugledavši prvi put automobil pomislio sam da je neko živo biće. Zbog zvukova koje proizvodi, podsećao me je na magarca, jedinu životinju s kojom sam imao kontakt u Rovinju jer je magarac vukao kolica kojima su nas vozili na previjanje - otkriva muzičar koji je po dolasku u rodni grad odmah krenuo u Osnovnu školu Ratko Vukićević.
- Imao sam velike probleme sa srpskim jezikom jer sam govorio nekim istarskim naglaskom koji je mešavina sa italijanskim. Od povratka kući pa narednih pet godina nosio sam mider, oklop koji čuva kičmu, a moji roditelji su smatrali da me treba nekako izvesti na put, obezbediti mi hleb i pustiti me da živim dokle mogu. Ali, moj temperament i karakter nisu mi dozvolili da se pomirim sa takvom sudbinom. Muziku sam zavoleo još dok sam bio u Rovinju gde sam počeo da sviram usnu harmoniku. Kasnije je Slobodan Sotirović, nastavnik iz osnovne škole, primetio moj talenat i često me je vodio u kabinet muzičkog kako bi me naučio da sviram pravu harmoniku. Bilo mu je interesantno što me zanima muzika, a zbog stanja i u kome sam bio i mog izgleda, ostala deca su me zvala robot. Naučio me je da slikam notama, što mi je do tada bilo nepomljivo. Uprkos svemu, osnovnu školu završio sam kao loš đak jer nisam imao radne navike. S druge strane, iako je bio vukovac, moj stariji brat je u gimnaziji obnovio prvu godinu pošto je postao član lokalnog benda, a njegov neuspeh šokirao je naše roditelje. Ne očekujući da bih ja u gimnaziji prošao bolje, otac i majka upisali su me u Saobraćajno tehničku školu koja je za mene značila period mračnjaštva, jer od tada motore i automobile ne podnosim do te mere da nikada nisam poželeo da polažem vožnju, a kamoli da kupim kola. Tokom srednje škole otkrio sam hipi pokret i gitaru koja je postala aktuelna, a u odnosu na nove trendove, harmonika se više nije uklapala. Na poklon od brata, koji je zarađivao kao fudbalski sudija, dobio sam najobičniju gitaru na kojoj sam počeo da sviram i sa njom odlično prolazio u ženskom društvu. Tokom srednje škole nisam se družio sa vršnjacima iz svog razreda, već sa učenicima muzičke i umetničke škole. Moje druženje je išlo do te mere da me je pokojni profesor Radojica Milosavljević uvrstio u školski hor iako nisam bio polaznik te ustanove. Nakon sticanja srednjoškolske diplome doživeo sam pravi šok kada mi je otac saopštio da mi je našao posao kod jednog autoprevoznika da cepam karte na zadnjem sedištu. Nisam izdržao duže od tri dana, a na savet prijatelja upisao sam fakultet kako bih kod roditelja imao pokriće zbog čega ne radim. Jedini koji sam uspeo da upišem i to nakon veoma otvorenog razgovora sa dekanom objasnivši mu svoje ciljeve, bio je Fakultet zaštite na radu. Ovaj potez bio je prekretnica u mom životu jer sam tada i zvanično shvatio da želim da se ozbiljno bavim muzikom - kaže Neša koji i pored mnogobrojnih životnih i poslovnih pobeda nije zaboravio svoje prve dane detinjstva i ljude sa kojima je delio bolničku postelju.
- Kako je vreme prolazio, izgubio sam svaki kontakt sa ljudima koje sam tamo upoznao. Jednog leta nakon završetka srednje škole sa svojim drugom Žikicom otišao sam na letovanje. Kada smo stigli u Rovinj, svratio sam do bolnice u kojoj sam se oporavljao. Normalno, nisu mi dozvolili ulazak. Ostavio sam im svoje podatke siguran da će mi sutradan odobriti uzlazak. Međutim, dok smo šetali Rovinjom zaustavila nas je policija i mog drugara i mene koji smo bili tipični predstavnici hipi pokreta, držali su ceo dan u pritvoru gde smo proživeli pravu psihičku torturu. Kada su nas pustili, odmah smo otišli u Poreč, i više se nikada nisam vratio do bolnice - govori Nenad koji je prvi nastup održao na drugoj godini fakulteta u jednoj niškoj diskoteci.
- Bibliotekarka na mom fakultetu, gospođa Tanja, poželela je da nastupim u okviru tada popularnih drugarskih večeri. Nisam bio oduševljen, ali bila je uporna pa je na kraju moralo da bude po njenom. Sve prošlo odlično, a u razgovoru sam joj otkrio da priželjkujem svoj prvi pravi koncert koji sam veoma brzo uz pomoć ljudi sa fakulteta i svojih prijatelja organizovao u niškom Narodnom pozorištu. Plakate za taj nastup slikali su učenici likovne škole, a pedeset različitih ručno pravljenih postera bilo je oblepljeno po gradu. Za potrebe koncerta snimio sam tri filma, a u tročasovnom programu koji je predstavljao pravu rok operu, učestvovao je i dečiji hor. Iz strahopoštovanja prema ocu koji nije bio za to da se bavim muzikom, nisam mu ni rekao za koncert, dok mi je majka sa ujakom i tetkom prisustvovala, a nakon nastupa prišla mi je i rekla da je oduševljena, da je veoma ponosna i da ne treba da odustajem od svog sna. Tata je kasnije, kada sam počeo da se pojavljujem na televiziji, shvatio da sam ozbiljno uplovio u muzičke vode, ali tada sam već bio svoj čovek i nije mogao ništa da mi zameri - otkriva muzičar koji je uporedo sa organizacijom svog prvog koncerta počeo i rad sa grupom Galija.
- Veliki uticaj na moje profesionalno sazrevanje imao je i rad na muzici za pozorište u AKUD Veljko Vlahović što je jedan od presudnih uticaja za nastanak Galije. Krajem 1975. godine počeo sam da radim i na predstavama za lutkarsko pozorište. Jedna od ponuda koje sam dobio bila je i od Pozorišta Treća polovina koje je tražilo orkestar za jednu od svojih predstava. Znajući da se u kafani Galija okuplja ekipa grupe Dva lustera, iako nisam kafanski tip, otišao sam da im ponudim posao, a na moje oduševljenje, prihvatili su poziv. Ubrzo smo počeli sa probama, a uspešna saradnja urodila je mnogim nastupima van predstave, ali i sad već legendarnim takmičenjem na Zaječarskoj gitarijadi gde smo trijumfovali kako totalni autsajderi - kaže Milosavljević koji retko govori o svojim mezimcima Jani i Luki koje ima iz prvog braka i sinu Žarku iz drugog braka sa suprugom Stanislavom, koja mu je nakon kraha prvog braka vratila veru u ljubav.
- Jana se rodila 1990. godine, a s obzirom na to da se moj brak sa njenom majkom ubrzo nakon toga raspao, slabo smo bili u kontaktu sve do 2000. godine. Jana studira glumu na akademiji u Novom Sadu. Svu svoju decu učim važnoj životnoj lekciji, a to je da svaki čovek mora posedovati određenu odgovornost prema slobodi - kaže Nenad kome su porodične vrednosti uvek bile na prvom mestu, a veliku podršku brata Predraga sa svojih muzičkih početaka pretvorio je u saradnju sa grupom Galija, pošto je njegov stariji brat kao tekstopisac učestvovao pri stvaranju nekih pesama.
- Pošto je radio u Duvanskoj industriji Niš, Predrag nije želeo da ga na našem prvom albumu potpisujemo kao tekstopisca, ali smo to već u dogovoru sa njim uradili na drugom. On je veoma važna osoba u mom životu i uvek je bio tu za mene, bio mi je podrška na početku karijere i prilikom različitih životnih izazova. Nakon njegove pauze u radu sa Galijom ponovo se pojavio kao tekstopisac na albumu Karavan koji smo objavili 1994. godine, a koji je sniman u studio na Kipru. Sredinom devedesetih godina grupa je imala najuspešnije albume i koncerte. Na našu nesreću, sve se to dešavalo u trenucima dok nam je zemlja gorela, pa sam nekad znao da kažem da smo mi bili jedna baksuzna grupa. Teško sam podneo taj period tokom kojeg smo se trudili da, uprkos svemu, promovišemo naše pesme pa smo priređivali i besplatne koncerte jer je u tim uslovima bilo nehumano tražiti od nekoga novac da vas sluša - otkriva Milosavljević koji je nedavno sa svojom grupom objavi jubilarni dvadeseti album Mesto pored prozora.
- Često sam pomišljao da odustanem od svega i posvetim se nekim drugim stvarima, možda da postanem producent. Iako mi ne odgovara atmosfera koja vlada kod nas, ne želim da prestanem da se borim iako mi je teško da stvorim materijalnu podršku za sve što zamislim. Iza mene je trideset pet godina rada i ljudi koji veruju u mene, a to je najbolja solucija da nastavim da radim iz ljubavi kao i do sad. Nekad pomislim da je neko napravio zaveru protiv naše države i oduzeo nam pravo na mišljenje i kulturu. Na poslednjem albumu prati me osećanje da nam nikada do sada nije bilo teže da snimamo jer smo u ovaj album uložili sve - završava Nenad.
Danilo Mašojević
