Legendarni pozorišni, filmski i televizijski glumac Rade Marković preminuo je 10. septembra 2010. u osamdeset devetoj godini na kardiološkom odeljenju Opšte bolnice u Zaboku, u Hrvatskoj, nakon što mu je tokom odmora pozlilo u kući njegove druge supruge Lidije u Klanjcu. Ovaj umetnik senzibilnog karaktera do poslednjeg dana svog života marljivo je radio. Šestog oktobra trebalo je da zaigra u novoj predstavi svog sina, reditelja Gorana Markovića, Zlatno tele u Narodnom pozorištu, a samo mesec dana kasnije očekivala ga je i premijera Čehovljevog komada Tri sestre u režiji Ivane Vujić u Bitef teatru. Za života je glumio u skoro sto nezaboravnih naslova na daskama koje život znače i osamdeset filmova, pa mu se često dešavalo da u retkim trenucima dok gleda televiziju naleti na neki film i veoma se iznenadi kada shvati da je i u njemu igrao.
Ovaj proslavljeni umetnik rođen je 14. oktobra 1921. godine u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, kao treći sin operske pevačice Divne Marković koja je zbog osnivanja porodice odustala od svoje karijere.
- Moja majka Divna bila je redak pevački talenat. Studirala je solo pevanje, a kada je trebalo da ode u Beč na usavršavanje, udala se i rodila decu – pričao je svojevremeno Rade u emisiji Tanje Peternek-Aleksić TV lica – kao sav normalan svet.
- Bio sam usamljeno dete, tačnije, moj otac je želeo da mu se rodi ćerka, a kada sam ja došao na svet, braća su već bili momčići koji su često bežali od kuće. U detinjstvu sam bio sav ojađen i verovatno je to bio emocionalni pokretač koji me je naveo da se kasnije kroz glumu ispoljim i iskažem. Taj snažni bol odveo me je u pozorište a da toga nisam bio ni svestan – govorio je Marković koji se kao četrnaestogodišnjak suočio sa strašnim saznanjem da će njegov otac napustiti svoju porodicu.
- Nije se pojavljivao godinama, ali kasnije smo se ipak videli. Verujem da je u tom momentu, da se tako izrazim, moj otac poludeo, ali ne zdravstveno, jer ne znam kako drugačije da objasnim da je zarad jedne beznačajne osobe pustio da iz njegovog života iščeznu tri sina i divna žena – pričao je umetnik koji je lek za tugu konzumirao u pozorištu i ne sluteći da će na taj način pronaći zanimanje u kojem će uživati do poslednjeg daha.
- Prvo sam upisao tehniku, a onda je počeo rat i bombardovanje koji su poništili čitav predratni period i život. Zbog toga sam odustao od studija, ali imao sam toplu kuću ispunjenu knjigama, gde sam zajedno sa braćom svakodnevno čitao po jedno delo. Nakon te zime saznao sam da se na Kolarčevom univerzitetu okuplja omladina koja pravi predstave i rešio sam da im se pridružim. Izveo sam deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, odigrao sam ga, naravno, loše, ali bio sam primljen – prisećao se svojih početaka i prvog susreta sa glumom u amaterskoj grupi gde je upoznao svoju prvu suprugu i veliku ljubav Oliveru Đorđević. S njom se venčao 5. novembra 1945. godine i ona je uzela njegovo prezime, a 24. avgusta 1946. njihova ljubav krunisana je rođenjem sina Gorana, danas proslavljenog reditelja.
- Sećam se da je u našu grupu jednog dana došao veliki ljubitelj pozorišta Pera Radovanović i doveo nam jevrejskog reditelja drame i opere Eriha Helca da nas podučava. Njega je u vreme okupacije u Beogradu skrivala balerina Narodnog pozorišta Smilja Torbica. Svakodnevno smo se te 1944. godine nalazili u holu jednog petosobnog stana na Terazijama broj 12 gde smo upijali iskustva ovog vrsnog reditelja, ali i spremali predstave koje smo planirali da igramo posle okupacije. Međutim, ubrzo nakon početka našeg rada krenulo je američko bombardovanje Beograda i zbog Helcovog ogromnog straha rešili smo da promenimo lokaciju i probe ubuduće održavamo u Perinoj vili na Pašinom brdu. Prvu smo zakazali za 9 časova ujutro i svi su došli osim Olivere i mene. Nas dvoje smo zakazali da se nađemo na Južnom bulevaru. Dok sam je čekao, počele su sirene, pa sam rešio da joj krenem u susret. Bombardovanje je bilo žestoko, a pošto se nije pojavila, pošao sam ka vili koja, kada sam do nje došao, više nije postojala. Bila je sravnjena sa zemljom. Međutim, podrum je bio neoštećen, ali zbog vazdušnog pritiska svi su unutra bili mrtvi. Poginuo je Pera Radovanović i još četrdeset ljudi. Sećam se da je Pera sedeo, a u njegovom krilu ležao je Helc zagnjurenog lica. Bila je to užasna tragedija od koje smo se Olivera i ja teško oporavili – govorio je umetnik o stradanjima koja je proživljavao tokom Drugog svetskog rata.
Ubrzo nakon toga, baš iz te amaterske grupe, osnovano je Beogradsko dramsko pozorište na čijoj sceni je sa suprugom Oliverom igrao deceniju i po. Pedesetih godina prošlog veka, njih dvoje su važili za najlepši glumački par teatra na Crvenom krstu. Bile su to prve slavne godine BDP-a. Publika je hrlila da gleda jedan drugačiji, moderan repertoar, komade Tenesija Vilijamsa i Artura Milera, a zbog interesovanja za predstave umetničko-bračnog tandema Marković, znao je da stane i saobraćaj u Beogradu. Međutim, stalni pritisci javnosti koja ih je u skladu sa tadašnjim trendom svetskih časopisa pratila u stopu, na kraju su rezultirali razvodom najčuvenijeg para bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koji se desio 16. novembra 1964. godine.
Od brojnih pozorišnih uloga, Rade izdvaja Žiku u Sumnjivom licu, Nikoletinu Bursaća u istoimenom Ćopićevom romanu, Ljubinka u Popovićevom delu Ljubinko i Desanka, Aleksandra Obrenovića u Konaku Crnjanskog, Poca u Beketovom romanu Čekajući Godoa, Salijerija u Amadeusu i mnoge druge. Bavio se i pedagoškim radom, pa je predavajući glumu na Akademiji pozorišne umetnosti u Novom Sadu, izveo nekoliko generacija. Njegov uspeh i popularnost nikada nisu jenjavali, ali to ne znači da Radetov životni put nije bio trnovit, da i on nije imao svoje trenutke krize i melanholije. Tako se pre nekoliko godina poverio čitaocima u jednom novinskom tekstu.
- Uvek sam bio usamljen i nikada nisam bio ubeđen da je moj put onaj pravi. Često je život pipanje po mraku, pa shvatite da ste u zabludi, da ste godinu-dve proveli uludo i propustili mnoge bitne stvari. Tada vas uhvati panika... Imao sam velike krize u svojim četrdesetim godinama, a one su bile do te mere intenzivne da sam se razveo, napustio pozorište i dobio čir. Onda sam definitivno promenio život, onako, presekao sam kao sekirom. Izložen sam paljbi na otvorenom prostoru već pola veka i oguglao sam na pritiske. Uspeo sam da opstanem na prvom mestu zbog toga što se nisam tako često pojavljivao u medijima, samo kada sam imao razlog za to. Ne volim tu vrstu popularnosti koja se zasniva na osnovu toga koliko se neko pojavljuje u medijima. Kada sam bio mlad, to mi je imponovalo, a onda je došao trenutak kada sam poželeo da budem sam. Čak sam doživljavao i velike krize. Desilo mi se, recimo, da tri-četiri godine nisam mogao da kročim na scenu. Nisam imao hrabrosti da izgovorim nijednu reč na sceni zbog toga što sam izgubio tlo pod nogama. To su, valjda, one normalne ljudske i umetničke krize u četrdesetim ili ne znam kojim godinama... Onda sam se ponovo skupio i ušao u jedan drugačiji, zreliji period. Postao sam mnogo stroži prema samom sebi, nisam više dopuštao neke gluposti koje sam radio u opasnim godinama – pričao je Marković.
Tokom dugog i plodnog života, ovaj vrsni glumac ovenčao se i mnogobrojnim nagradama, a uz priznanja Sterijinog pozorja, Gavelinu nagradu, tri Arene, vrhunac njegovog stvaralaštva svakako je Dobričin prsten koji mu je pripao 1998. godine za životno delo. Ipak, prava kruna njegovog života je sin Goran i šesnaestogodišnja ćerka Lenka koju je dobio u poodmaklim godinama sa drugom suprugom Lidijom.
- Lidija i ja smo se upoznali u leto 1976. u Budvi, ali venčali smo se tek 1992. godine. Lenku sam dobio kasno i sećam se da je tokom jedne večere moj sin Goran računao da Lenkina mama, on i ja zajedno imamo dvesta godina. Međutim, moja ćerka se s tim dobro nosi. Ne mogu da kažem da sam joj strog roditelj, ali plašim se za nju zbog džungle koja vlada na beogradskom ulicama. Ona je odgovorna devojka koja kada nešto kaže, onda to i ispoštuje. S druge strane, veoma sam ponosan na Gorana koji je zanimljiv reditelj jer interesantno posmatra stvari. Radili smo zajedno, a čak sam dobijao i neke uloge koje mi nije namenjivao, poput one u filmu Variola Vera – govorio je svojevremeno Marković koji je svojoj porodici, ali i svima drugima, ostavio ogromno nasledstvo kroz svoje glumačke uloge koje je maestralno odigrao.
Vrsni umetnik sahranjen je 15. septembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a pored članova najuže porodice, njegovom pogrebu prisustvovale su brojni prijatelji, kolege i državnici među kojima i predsednik Srbije Boris Tadić, Gorica Mojović, glumci Vojislav Brajović, Svetlana-Ceca Bojković, Milena Dravić, Petar Kralj, Gorčin Stojanović, Ružica Sokić, Ksenija Jovanović, Toma Kuruzović, Svetozar Cvetković, Dragan Vujić Vujke, Zoran Hamović, Cile Marinković i mnogi drugi.
Moni Marković
