Životna priča Šabana Bajramovića u sebi sadrži sve elemente legendi koje su Romkinje nekada pripovedale prekraćujući duge zimske noći. U njoj ima i vatre, i brzih konja, i prelepih žena dugih vranih kosa, i beskrajne skitnje, i strasti jačih od razuma, i mnogo muzike, one ciganske, što ide pravo iz srca. Kao i svaka bajka, i ova ima srećan kraj: sin siromašnog čistača cipela postao je kralj, ne bogat, doduše, ali cenjen i voljen, sa mnogo više odanih podanika nego što ih suvereni država imaju. Iz udžerice u centru Niša, Šaban je krenuo na putešestvije koje će mu doneti slavu, priliku da zaradi i izgubi jedno malo bogatstvo i spozna prolaznost života.
- Detinjstvo slabo pamtim. Bio je rat, teško se živelo. Prvo čega se sećam je oslobođenje. Rusi ulaze u Niš, a mi deca trčimo za njima, gledamo uniforme, kape, oružje... Vikali smo nešto, al’ ne znam više šta. Imao sam devet godina tada – počinje legendarni pevač svoju ispovest.
Šabanov otac Mahmut bio je nosač i čistač cipela, i jedva je prehranjivao porodicu sa sedmoro dece. Majka Zuefa, koju su svi zvali Zorka, radila je kad god je mogla u niškoj fabrici duvana i brinula se o četiri sina i tri ćerke. Ponekad je sa sestrom odlazila da gata u okolnim selima, ali kada je Šabanova tetka uhapšena i osuđena na tri godine zbog vračanja, prestala je time da se bavi.
- A danas se gata javno, na televiziji – rezignirano konstatuje on.
Šaban svoj neverovatni talenat za muziku duguje majčinim genima, odnosno dedi Senču Lolovu, čuvenom gajdašu Radio Sofije. Zorka je deci pričala kako je Senčo zimi bežao iz Sofije i gazeći po dubokom snegu, uvek u crvenom plaštu, da se plaše kurjaci, dolazio u Niš da ih obiđe. U kući niko sem Šabana nije pevao.
- Nije niko ni usta otvar’o. Pa ko bi pev’o u toj bedi? Tek kad je Tito došao na vlast počeli smo da živimo bolje – seća se on.
Šabanova starija braća, koja su rat proveli u nemačkom zarobljeništvu, u logorima u Hanoveru i Esenu, vratila su se posle oslobođenja u Niš i počela da rade, a i sestre su dobile posao u fabrici duvana. I pored toga, hleba u kući Bajramovića nikad nije bilo dosta. Da nevolja bude veća, Šaban je dobio dečiju paralizu.
- Mnogo sam igrao fudbal, mnogo sam skakao i odjednom su mi stale noge – upamtio je on trenutak kada je bolest prekinula njegovo tek započeto školovanje.
Proveo je nekoliko meseci u bolničkom krevetu, a onda, zahvaljujući mladosti i jakoj volji, ponovo prohodao i vratio se u klupu.
- Ne mogu baš da se pohvalim svojim školovanjem. Kasno sam krenuo u školu, sa punih devet godina, završio sam četiri razreda i onda sam morao da batalim. Otac nikako nije uspevao da nas sve izdržava, pa sam morao nekako da se dovijam. Nosio sam ugalj, vukao drva i tako sve do vojske.
Odlazak u JNA, u kojoj se tada služilo tri godine, za mnoge siromašne mladiće bio je kratkotrajan izlaz iz bede. Šabanove muke, međutim tek tada su počele. Za momka uzavrele krvi četrdeset dana do zakletve bilo je previše. Pobegao je.
- Bio sam mlad, trčao sam za ženom. Hteo sam samo da je vidim, pa da se vratim. Uhvatili me, oterali na sud. Nisam imao advokata, otkud to sirotinji? Odredili mi po dužnosti nekog kapetana za branioca, a on ni reč nije rekao u moju korist. Tužilac me napao, rek’o da sam nemoralan, da takvi ljudi ne treba da žive, da sam izdao zemlju.... Puklo mi nešto u glavi, skočio sam i povikao: Nem’o da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite, kol’ko mogu da izdržim!
To izletanje koštalo ga je mnogo. Kazna od tri godine za dezertiranje produžena je za još pet godina i Šaban se obreo na Golom otoku. O tim danima i mukama kroz koje je prošao često je i mnogo pričao, a danas samo pomirljivo konstatuje:
- Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo, ali, sa druge strane, možda je tako Bog odredio. Na Golom otoku sam završio fakultet. Pročitao sam nebrojeno mnogo knjiga, naučio da sviram i pišem muziku. Tamo sam propevao – setno zaključuje, a onda s osmehom dodaje:
- Druže Bože, ja sam održao svoju zakletvu, a i ti svoju: vratio sam se živ i zdrav i ne mogu da se žalim zbog toga.
Sa robije se vratio bez dvoumljenja čime će se u životu baviti. Spoznao je svoj talenat i potpuno se posvetio muzici, kojoj je odan skoro pet decenija. Počeo je da peva i svira tamburicu u kafanama, svakodnevno učeći desetine pesama.
- Pevao sam u to vreme i zabavne, i makedonske, i slovenačke pesme, sve sam ih imao na repertoaru, jer u kafani nije imao šta da radio onaj koji ne zna sve. Imao sam porodicu, morao sam da mislim i na njih.
Šaban se oženio Milicom Simić, četrnaestogodišnjom Romkinjom iz Kragujevca, koju je upoznao na jednom ciganskom balu. Čim je ugledao, znao da je ona prava i na prečac je, kao i mnogo puta u životu, doneo odluku – pobegao je sa njom u Beograd. Milica je ostala uz njega sve do danas i rodila mu četiri ćerke, Dusju, Katarinu, Žaklinu i Maju. U vreme kada su se zavoleli, nastale su neke od najlepših Šabanovih ljubavnih pesmama, kao što je Hanuma. Priče o njegovom čudesnom glasu i pesmama koje gađaju pravo u srce širile su se munjevitom brzinom. Ko bi ga jednom čuo, dolazio je ponovo. Jedan od njegovih redovnih kafanskih slušalaca odveo ga je u Diskos iz Aleksandrovca, gde je snimio tri pesme.
- To je bio pravi ciganski sevdah, pesme o našem svakodnevnom životu. Majko, ja dolazim i dovodim ti muziku, jer sam se oženio.... i u tom stilu. Ploča je odmah ušla među naše Romiće, prodao sam više od sto hiljada primeraka.
Ubrzo zatim Rade Jašarević i Vlastimir Carevac pozvali su ga da peva na Radio Beogradu.
- Na prvi sastanak sa njima zakasnio sam pola sata – priseća se legendarni pevač.
-Nisam poznavao Beograd i jedva sam pronašao zgradu radija. Čekali su me samo pet minuta. Kada sam konačno stigao, Rade mi kaže: Sine, izgubio si posao. Ja mu kažem: Pa, ćale, ovo mi je tek treći put da dolazim u Beograd, mogao sam da se izgubim načisto, da ne dođem uopšte.
Šansu mu je ipak dao Svetomir Šešić-Šele, koji je tada vodio slušanu emisiju Autobus u pola dva. On je mladom i očigledno talentovanom pevaču rekao da spremi desetak pesama i obećao mu snimanje sa vrhunskim orkestrom, u kome su bili Carevac, Branimir Đokić i mnogi drugi cenjeni muzičari. Šaban je sa Golog otoka doneo pregršt pesama, a inspiraciju za nove nalazio je svuda oko sebe.
- Pevao sam uvek samo istinu: kako se razvode naše Cigani, kako boluju, umiru od raznih boljki, kako je nekog ostavila žena ili kako se kockao, pa je propao. Nisam morao ništa da izmišljam, samo sam pisao o onome što sam svakodnevno viđao. Prođem ulicom, gledam oko sebe i napišem kompoziciju. Sve je bilo tako prosto rečeno, da su to svi voleli – objašnjava on tajnu svog uspeha.
Pre nego što bi ih pustio u svet, Šaban je svoje pesme testirao u kući.
- Prošetam se, pa dođem kući, uzmem gitaru i pevam šta sam video. Onda sednem da ručam, a kad čujem dete da peva pesmu koju sam malopre svirao, znam da imam hit – otkriva Bajramović svoje metode.
Njegova publika je iz dana u dan rasla. Sa svih strana stizali su pozivi da peva na svadbama i krštenjima, a pročuo se i van romske zajednice. Snimio je dve ploče u Sloveniji, a legitimitet u urbanoj sredini dao mu je čuveni beogradski novinar Bogdan Tirnanić, koji je napisao da Rom iz Niša peva čisti bluz. Šabanov život se iz korena promenio. Počeo je da zarađuje više nego što je ikada mogao i da sanja. Putovao je po svetu, nastupao pred državnicima, a lepe žene su se borile za njegovu naklonost. Pevao je nekoliko puta i Josipu Brozu Titu, za koga tvrdi da je dobro razumeo romski, pa mu prevodilac nije bio potreban.
- I Tito i Stane Dolanc su odlično znali naš jezik. Bili su u apsi sa Ciganima, pa su ga tamo naučili... Istina je, pitao sam Tita, on mi je to rekao. I nikada nije tražio da mu prevode kad sam mu pevao, sve je razumeo.
Šaban je obišao svet i pevao mnogim nacijama. U romskoj prapostojbini Indiji nastupao je dva puta, za Nehrua i za Indiru Gandi. Latinoamerikanci su ga dočekivali kao svoga, a u Sjedinjenim državama, gde je bio šest puta, držao je i po tri koncerta dnevno.
- Amerika je pravi raj na zemlji. Jede se, pije, niko ne mora da radi, svi žive od socijalne pomoći. Amerikanci uopšte ne rade, nego Kinezi, Gvinejci, Portugalci... Očistili su Indijance, ali su zato doveli druge ljude – smatra pevač koji je ovu veliku zemlju opevao kao prokletu. – Poslednji put sam tamo bio sa ženom, i kad je trebalo da pođemo, ja joj kažem da napuštamo raj i idemo u pakao. A ona meni kaže: Ajmo, Šale, u naš pakao, tamo su nam deca. Mnogo mi se sviđa tamo, ali nikada nisam ni pomislio da se ne vratim.
Zahvaljujući pevačkoj reputaciji, Šabana su svuda dočekivali sa poštovanjem, a on se najviše radovao pozivima da peva na romskim svadbama, naročito na onim u okolini Požarevca, koje traju po tri dana. Često je pevao u Rumuniji i Bugarskoj, gde su ljudi veliki kavaljeri. Izbegavao je jedino svoj rodni kraj, gde mu nikada nije pošlo za rukom postane prvi.
- Naši Romići u Nišu i okolini me ne vole. Drugi Cigani, od Aleksinca pa do Subotice, ljube mi i noge i ruke. Ali u Prokuplju, Leskovcu, Vranju, svuda na jugu, ne dočekuju me prijateljski. Možda sam ja kriv za to jer nisam želeo sa njima da se družim i kod njih da pevam. Malo su dosadni, a nisu ni neki kavaljeri. Velik im je dinar.
Za razliku od većine ljudi koji su se izdigli iz siromaštva, Šaban nikada nije preterano cenio novac. Nemilice ga je trošio na provod. Alkohol je postao njegova svakodnevica, a otkrio je i čari kocke. Priča se da je na barbutu izgubio malo bogatstvo, a on nije siguran o kolikoj se sumi radi. Dva-tri stana je mogao da kupi, kaže. Sa porodicom je provodio malo vremena, ali mu njegova supruga nije ništa zamerala.
- Žena mi nikad nije ništa prigovarala. Radio sam šta sam hteo, ali sam im uvek ostavljao novac. Milica je bila često ljubomorna, ali kad dođem i poljubim je jednom, ona sve zaboravi, sve mi oprosti.
Vaspitan patrijarhalno, sa nepokolebljivim stavom da je muškarac glava kuće, onaj koji donosi novac i kome se ne postavljaju pitanja, Šaban je u Milici uvek imao podršku.
- Žena domaćica, koja želi da voli i čuva svoju decu, neće se nikad svađati sa mužem. Moja Milica je bila jako mlada, ali je bila pametna i znala je da je svađa nigde neće odvesti. Kao i ja, potekla je iz siromašne porodice i zna šta znači živeti u patnji. Bila je fina i poslušna i dan-danas je takva – hvali Šaban svoju izabranicu i napominje da su njegove ćerke na sreću iste kao majka.
Danas njegova deca žive u inostranstvu, tri ćerke u Nemačkoj, a jedna u Danskoj. Šaban i Milica imaju dvanestoro unučića, šest devojčica i šest dečaka. Ne viđaju ih onoliko često koliko bi voleli.
- Sretni smo kad nam dođu. Ranije sam često išao da ih obiđem, nosio im novac. Nije sjajno tamo gde žive, rade i muče se. Mogao sam kao otac sve da im dam, ali nisam. Živeo sam od danas do sutra, mislio sam nikad neću ostariti. Kad bih sad mogao da se vratim unazad, napravio bi im velike kuće, bazene da se deca kupaju, da su tu svaki dan. A ja sam se vodio idejom Neka njen muž misli... Da sam znao da će ovako biti, sve bih drugačije – vajka se slavni pevač nad svojim životnim greškama.
Najvećim propustom u svom životu Šaban smatra to što nije znao da zaštiti svoja autorska prava i naplati svoju kreativnost. Tvrdi da su mu više od polovine pesama pokrali drugi izvođači, kao i su ga često plaćali sićom, a onda zarađivali milione.
- Svima sam dozvolio da se mojim pesmama probijaju u životu, a ja nemam ništa od toga. Žao mi je samo što su moju muziku pevali neki koji nisu trebali, pa su je pokvarili. Boban Zdravković je, na primer, uzeo pet mojih hitova a nikada nije ni spomenuo moje ime. I Luis je uzimao moje pesme, i Keba, i Bregović, i Džipsi Kingsi, koji su mi ljubili ruke kad smo nastupili zajedno. Uglavnom me svi zovu samo da me pokradu.
Ni saradnju sa Emirom Kusturicom ne pamti po dobru.
- Trebalo je da me poštuje. Ja sam ga voleo i poštovao još iz Sarajeva, a on se grubo poneo prema meni. Zamolio me da pevam u filmu Crna mačka beli mačor, a onda me samo ponizio: stavio mi hiljadu maraka u džep i ni zdravo mi više nije rekao. Ali, uvek sam bio miran i fin. Neću da moja deca misle o tome da sam se zakačio s nekim.
Starost je velikom pevaču donela svetsku slavu. Romska muzika postala je izuzetno cenjena i tražena širom planete, a Šaban Bajramović se svuda smatra njenim kraljem. Sa svih strana mu ponovo pristižu pozivi, a on, iako bolestan, ni jedan ne odbija.
- Imao sam dva šloga, jedva sam se vratio u život. Nedavno sam operisao i srce. Od straha i nerviranja sam dobio i šećer, a imam i asmu. Više ni ne pijem, jer me odmah zaljuja. Ni ne treba mi to više. Ako se ja nisam u životu napio, niko nije. Jedino što mi je Bog u starosti dao je da mogu da pevam. Ne moram da čekam da me deca hrane. Ne bežim od pevanja, idem svuda gde me zovu.
Pošto nikada u životu nije radio za platu, danas nema ni penziju. O tome govori nerado, potpuno pomiren sa sudbinom.
- Četrdeset godina lansiram našu muziku, ona se pročula po svetu, sad je svuda traže, najbolje se prodaje. Ne znam zašto se plaše da mi daju penziju. Kad je nisam dobio do sad, više mi ni ne treba. Ove dve-tri godine koliko mi je ostalo, preživeću i bez nje.
Vera Nikolić
Tekst je objavljen u 65. broju magazina Story, 19. decembra 2006. godine.
