Bio je u SAMICI sa samo 17 godina: Iznenadiće vas za šta su teretili Bojana Leksingtona

Popularni pevač i njegova porodica u prošlosti su imali mnogo problema jer se verovalo da je povezan s jednim od najpoznatijih haških optuženika

Pop pevač Bojan Vasković rođen je u Sarajevu, a s porodicom je do rata živeo u Dobrinji, u Bosni i Hercegovini.

Malo je poznato da je njegova porodica pre mnogo godina sumnjičena da je u svom stanu u Beogradu skrivala haškog begunca Ratka Mladića.

— Dešava se taj period hapšenja, gde smo kao porodica, pogotovo sestra i ja, bili kolateralna šteta. Mene su teretili dok sam imao 17 godina, proveo sam dva meseca u samici, majka osam meseci i sestra isto dva i po meseca, dok otac ostaje sam. Samo zato što je majka radila u Birou Republike Srpske kod Jovana Đoga, koga su teretili za skrivanje Ratka Mladića — ispričao je jednom prilikom pevač.

 

Bojan je uvek negirao da je njegova porodica imala bilo šta s ovim slučajem, a u jednom intervjuu je istakao da tako mlad nije bio u potpunosti ni svestan ko je Ratko Mladić.

— Zamisli, ja sa 17 godina nemam ni pojma ko je on, a kamoli da ga skrivam. Hapse sestru i mene da bi ucenili majku da nešto kaže, tipičan politički slučaj. Posle 11 godina pravda je pobedila, mi smo svi oslobođeni i istina je izašla na videlo, hvala bogu. Majka je u to vreme dobijala preteće poruke različitih sadržaja. Dok smo sestra i ja bili u zatvoru, tamo su stvarno svi bili dobri prema nama, jer su znali da smo tu na pravdi boga. U zatvoru sam zapalio prvu cigaru. To je bila agonija, jer nisam znao ni zašto sam tu, nisam znao ni kako su mi sestra, majka, otac, tek posle 15 dana sam čuo kad je došao advokat u posetu — objasnio je pre nekoliko godina Bojan.

 

 

Inače, pre pet godina, frontmen "Leksington" benda, njegova majka i rođena sestra oslobođeni su posle 11 godina suđenja optužbi za skrivanje Ratka Mladića, budući da za to nije bilo dokaza.

On je, inače, ranije pričao o jednoj od najtraumatičnijih večeri u životu — kada je razdvojen od porodice u jeku rata.

— Imali smo stan u mestu Dobrinja i tu smo živeli godinu, dve pre rata, a imali smo kuću u drugom delu grada i niko nije verovao kako će stvarno doći do tog rata. Otišli smo jedan dan kod babe i dede da ih tamo obiđemo i to veče su stavljali barikade i mi nismo mogli da se vratimo u stan. Bio je vojni čas, ali su se tada svi zajedno čuvali i muslimani i Srbi. Kroz neko vreme desio se iznenadni napad i mi smo tada bežali i povlačili se kroz jednu šumu. Pucalo se, to je bio konvoj ljudi koji se povlačio, ljudi su ginuli od granata, metaka, gazili smo preko mrtvih bukvalno u tom povlačenju. Tata mi je ispričao da sam mu tad prvi put rekao: “Tata ja se bojim”. U tom povlačenju smo se čak tata i ja izgubili, ja sam ostao sa komšijama i rodbinom, a on je pokušavao da povede babu i dedu, nažalost bezuspešno. Za to vreme, sestra i majka su nam bile u Dobrinji, gledale su na televiziji šta se dešava. Celu noć sam proveo u strahu, sam. Posle smo neko vrijeme išli od izbegličkog do izbegličkog logora, pa je tata kasnije prebacio mamu, sestru i baku u taj deo naše teritorije — prisetio se jednom prilikom.