Proslavljena srpska glumica Vesna Čipčić (62) zrači nesalomivim optimizmom koji karakteriše zvonki smeh po kom je poznata otkad je zakoračila na glumačku scenu. Pored toga što je ispunjena na poslovnom planu, na kom sa svakim projektom niže uspehe, ona uživa u odrastanju svoje dece, Anje i Ivana Alača, koji su odlučili da umetnost bude njihov životni poziv. Pravu porodičnu idilu upotpunjava i njihov kućni ljubimac, pas pomeranac kome su dali ime Bubu, koji veselo prati gazdaricu kroz divno dvorište njihove kuće u centru grada. U iskrenom razgovoru za magazin Story, šarmantna glumica otkriva svoje planove, želje i maštanja, ali i govori o odnosu s decom, kao i o tome koliko joj prija pažnja i da li još uvek veruje u brak.
Story: U poslednje vreme pripremate predstavu Terorizam, kakva iskustva nosite iz dosadašnjeg rada?
- Autori komada Terorizam, koji pripremamo za jesen u Beogradskom dramskom pozorištu, braća Oleg i Vladimir Prestnjakov, napisali su izvanrednu dramu koja ne govori o globalnom terorizmu, već o odgovornosti svakog od nas pojedinačno. Rediteljka predstave Snežana Trišić okupila je veliku glumačku ekipu i atmosfera na probama je zavidna, što se ne dešava baš tako često u pozorištu. Tim smo, nema šta. Uživamo na probama i s radošću čekamo premijeru.
Story: Prvi put tumačite lik trovačice, kako ste se pripremali za tu ulogu i kakve emocije budi u vama?
- Svi likovi u komadu imaju nagrižene egzistencije. Reč je o drami apsurda, tragikomediji koja se podsmeva beznačajnom malom čoveku. Taj cinizam prkosi logici zdravog razuma te tako i moj lik pronalazi opravdan razlog za trovanje sopstvenog muža. Ne samo da je uverena u ispravnost onoga što čini već deli recept okolini kao bombone, po istom principu. Tragično i smešno. U jednom drugom komadu igram vampiricu, ali sada sam prvi put trovačica, pa sam morala da prizovem literaturu i filmove u pomoć. A kako drugačije! Vrednost ovog teksta jeste u tome što će na izvestan način podstaći gledaoce da se preispitaju. S tim što se ovde radi o konkretnom trovanju, a neretko se trujemo i svojim mišljenjem.
Story: Da li vam je drago što su vaša deca izabrala umetnost kao životni put?
- Ćerka je glumica i važno je da je izabrala profesiju koju voli. Njena radost i posvećenost čine me ispunjenom i zadovoljnom. Međutim, sasvim je izvesno da joj neće biti lako zato što su vremena smutna i siromašna, pogotovo kad je reč o kulturi. Zašto je moja ćerka Anja Alač izabrala glumačku profesiju, pitanje je za nju, ali ja mogu da kažem da su moja deca odrastala u umetničkoj sredini i to me čini ponosnom majkom. Sin Ivan priprema se za prijemni ispit na režiji.
Story: Jeste li od onih roditelja koji svojoj deci uvek kažu kada nešto nisu dobro uradili ili ih ohrabrujete na svakom koraku?
- Bila sam više kritički raspoložena ranije, a sad sam malo omekšala. Valjda to ide s godinama, pa čovek jednog trenutka počne sam sebi da se suprotstavlja i ozbiljno da se koriguje. Odnos između roditelja i dece uvek je obojen psihologijom života, koja vas počesto uči da morate biti mnogo popustljiviji i tolerantniji nego što biste u prvom trenutku instinktivno uradili.
Story: Vaša ćerka Anja talentovana je glumica, imate li tremu pred njene nastupe?
- Nemam, tako je bilo do sada, a biće i ubuduće tako. Velika trema nije dobar saveznik glumcu. Znam to zato što sam ja donekle tremaroš.
Story: Kakav odnos imate s njom, koliko vam znači to što su deca iskrena prema vama?
- U našoj porodici iskrenost je uvek bila na prvom mestu. Kako drugačije graditi dobre ljude i ličnosti od respekta? Ne verujem da je to moguće. To nekada i boli, ali i to je život, a oni to baš dobro znaju, savladali su tu veštinu.
Story: Jeste li zadovoljni načinom na koji vaša deca vide svoj život?
- Zreli su i ozbiljni, pa vide neke pojave koje i meni samoj promaknu. Ne mislim da žive u oblacima, i to je dobro. Primetno je da nemaju veliku dozu optimizma, a to me zapravo i ne čudi. Boli me to i žalosna sam kao majka što je to tako.
Story: Jeste li razmišljali o pisanju knjige koja bi imala elemente vaše biografije?
- Nisam. Ima starijih od mene, pa prvo moramo o njima pisati.
Story: Kažu da je za uspeh potrebna mešavina strasti, igre i velikog rada. Šta je po vama recept?
- Ne bih rekla da je to pitanje sadržano u jednoj reči koja se zove recept. Kad bi bilo tako, da se malo našalim, išli bismo kod doktora po recepte. Uspeh je pre svega pitanje talenta, velikog rada, posvećenosti i često ogromnog odricanja.
Story: Jeste li sve svoje odluke donosili vodeći se parolom jednom se živi ili ste u nekim situacijama razmišljali i više nego što treba?
- Tokom godina koje su iza mene shvatila sam da sam ponekad umela da reagujem instinktivno ili, kako se to kolokvijalno kaže, na prvu loptu i to nije uvek bilo uspešno, mada nekad i jeste. Nasuprot tome, dešavalo mi se da se u dugom razmišljanju ponekad i preigram. Život bi bio manje uzbudljiv i interesantan da to nije tako. Odluke: jednom se živi veoma su retke u ozbiljnom i posvećenom glumačkom radu, a tako je i u privatnom životu.
Story: Plašite li se prolaznosti, starenja i godina?
- Bojim se da se one plaše mene.
Story: Ako ste vi svojoj deci oslonac, ko je vaš? Od koga tražite savete kad zatreba?
- Donedavno sam imala oslonac u svojoj majci. Njen odlazak ostavio je veliku prazninu. Danas imam razumevanje svojih prijatelja i to nije nipošto malo.
Story: Kada ste se osećali najusamljenije?
- Nemam vremena za usamljenost, ona je nezdrava i ne bira godine. Ljudima je prirodom dato da žive u zajednici. Najusamljenijom sam se, ipak, osećala posle odlaska mojih dragih roditelja.
Story: Kako ste se borili, a kako se danas nosite sa emotivnim razočaranjima?
- Kao mlađana devojka, bila sam vrlo borbena, tad je to čak bilo poželjno. Na svu sreću, danas su retka emotivna razočaranja. Uostalom, sve moje emocije samo su me oplemenjivale. Nikad to nije bilo razočaranje.
Story: Verujete li danas u brak?
- Verovala sam i bila u braku dvadesetak godina. Niko ne kaže da možda neću biti i u nekom drugom.
Story: Jeste li emotivno ispunjeni?
- Emocije krase čoveka i čine ga ljudskim bićem. Dakle, jesam i biću.
Story: Jeste li vi od onih žena kojima uvek prija muška pažnja ili pak razmišljate drugačije?
- Pažnja u svakom smislu prija i ne delim je na muško-ženske odnose.
Story: O čemu razmišljate kada se osamite?
- Institut osamljivanja nije deo mog karaktera i moje prirode. Uvek razmišljam samo o lepim stvarima. Jer, kakve su nam misli, takav nam je i život.
Story: Jeste li srećna žena, kako vidite sebe za deset godina, šta biste voleli da vam se ostvari, a još nije?
- Jesam, što ne znači da nisam veoma kritična kako prema sebi, tako i prema svojim najbližima. Znam šta od sopstvenog života očekujem. Verujem da ću u narednih desetak godina odigrati nove značajne uloge i uživati u svojoj deci i njihovim uspesima.
Story: Često putujete, koja mesta su na vas ostavila najjači utisak i zbog čega?
- Zaljubljena sam u Italiju, taj mediteranski duh potpuno me ispunjava. Sanjam Lago di Gardu i Pozitano. Boravak u Maroku, zemlji potpuno različite kulture, doneo mi je bogatstvo razmišljanja. Nasuprot tome, Holandija me je naučila da se može i treba opuštenije živeti. Mnogo toga lepog mogla bih reći i za Njujork, Istanbul, Moskvu, Kanadu...
Story: Poznato je da, pored glume, najviše uživate u slikanju. Od čega se odmarate i o čemu razmišljate dok stvarate?
- Nije nikakva tajna da slikam klovnove. Uspeh predstave kolektivni je čin dok sam pred platnom sama i sve je isključivo u mojim rukama. Volim tu vrstu odgovornosti i izazova.
Story: Kako ćete provesti ovo leto?
- Uz Divčibare i Rovinj, ovog leta boraviću i u Finskoj. Dobar deo odmora provešću radno.
Story: Kada pomislite na jesen i novu sezonu, šta je to što biste najviše voleli da radite?
- Ova jesen biće vruća u mom poslovnom životu. Imam premijeru predstave Terorizam, gostovanje moje monodrame Oskar i mama Roz u Amsterdamu, Brankovo kolo, a uz mnogo sreće, pojaviće se knjiga o ocu i konačno izložba klovnova u Beogradu.
