Uz taktove numera Bolje biti pijan nego star, Suada, Kad mi kažeš paša, one starije generacije sećaju se poslednjih srećnih godina s kraja prošlog veka, a oni malo mlađi prvih ekskurzija i zaljubljivanja. Pesme Plavog orkestra i frontmena ovog sastava Sašu Lošića Lošu (48) sećaju na srećnija vremena, a on odgovorno tvrdi kako je ovaj bend jedina konstanta u poslednjih trideset godina. Danas popularni Loša, nakon godina lutanja i putovanja kreće u novo traganje za bazom. Rešen je da sa dugogodišnjom saputnicom Špelom Možinom svije svoj kutak daleko od znatiželjnih pogleda i modernog tempa života. Ne krije da su životni porazi na njega ostavili traga, a neki su ga i zauvek promenili, ali je s godinama naučio da od ljudi očekuje sve, i dobro i loše, pa ga danas više ništa ne može iznenaditi.
Story: Šta vam najviše odgovara u vašem životu u Sloveniji?
- U Sloveniji mi prija to što mogu da budem mladi penzioner. Ljudi su diskretni, prepoznaju me, ali mi ne prilaze. Muž ženi šapne ne pomičući usne: Znaš li ko je ovo? To je onaj iz Plavog orkestra... Tako da ja u toj lepoj zemlji mogu da provodim svoje mlade penzionerske dane.
Story: Na koji način organizujete svoju svakodnevicu?
- Sticajem okolnosti mnogo putujem, pošto radim i muziku za filmove i televiziju. Kad smo snimali seriju Vratiće se rode, pet meseci sam živeo u Beogradu, dok sam radio operu u Trstu, tamo sam boravio četiri meseca... Ja sam neka vrsta putujućeg kompozitora. Došao sam do zaključka da sve te različitosti volim na svoj način. Sviđa mi se melanholija severa, mističnost Orijenta, temperament i težina Mediterana. Moj problem je što sam na neki način izgubio bazu. Osetim da sam srećan jedino dok putujem, kad mi slike promiču ispred očiju. Nekada volim da sedim na aerodromu, kao da sam neka izgubljena duša, pa mi prija ta atmosfera.
Story: Da li to znači da ne postoji mesto gde kad stignete kažete: Došao sam kući!
- Ja sam to izgubio! Sad bih voleo da Hvar, gde sam pre dve godine kupio jednu kuću, postane to mesto. Vratio sam se tamo gde sam odrastao, imao svoj životni kontinuitet, u jedan ribarski gradić... Tu sam imao prijatelje iz detinjstva, to me je odredilo. I danas sa njima sednem u kafić Riva i gledamo u jednu tačku. Nemam mnogo zahteva u životu.
Story: Dok sedite sa njima, zapitate li se kako bi izgledao vaš život da ste ostali na Hvaru?
- Svaki život obeležen je velikim biografijama, bilo da je to prosto rečeno mali ili veliki život, ali sve se na kraju svede na isto. Nikada nisam potencirao to da sam javna osoba i na neki način uspeo sam da sačuvam dušu od pakla javnosti. Kada hodam Hvarom ljudi nemaju euforični stav prema meni, a to je i zato što nikada nisam glumio nedostupnost.
Story: Često govorite kako želite da se jednog dana osamite i povučete...
- Tačno. Sad sam došao u situaciju da mogu da se preselim na Hvar, što ću i u činiti. San mi je da jednog dana, kada sve ovo bude juče, obrađujem svoj vinograd, imam svoje vino i idem na pecanje. Dočekivaću u plavoj potkošulji prijatelje s kopna. Istina je i da je došlo vreme kada to više ne osećam istim intenzitetom. Imam osećaj da nemam dovoljno vremena i želim intenzivno da proživim ostatak života.
Story: Danas kada mlađe generacije čitaju vašu biografiju stiču utisak da ste u vreme najveće popularnosti živeli u stilu američkih pop zvezda?
- Normalno da je bilo i toga jer smo mi preko noći postali popularni. U martu 1985. godine snimili smo prvi album, a u aprilu smo bili prvi na top listama. Tri godine nismo mogli da prođemo ulicama Beograda, nismo dodirivali asfalt, pošto smo stalno bili u kolima, vozili su nas sa jednog mesta na drugo. Uvek se neko bacao na nas, sećam se da su se vozači plašili kako će nam polomiti šoferšajbnu i da će nas napasti.
Story: Uvek vas je pratio imidž dobrih momaka, a da li ste nekada poklekli pred nekim od poroka?
- Počeli smo da pijemo na trećoj ploči, u jednom momentu smo na svakom koncertu bili pod gasom, a sve da bismo preživeli posledice loših kritika našeg drugog albuma Smrt fašizmu. Nakon pola miliona prodatih primeraka prve ploče, kada smo postali stvarno zvezde, usledile su loše kritike našeg drugog izdanja po političkoj osnovi. Kako bismo razbili sladunjavost mainstreama, snimili smo drugu ploču Smrt fašizmu. Tu kreću problemi, pozivaju nas na razgovore u Savez komunista, ploča je zabranjena na svim radio stanicama, niko neće da nam organizuje koncert i kreće paranoja...
Story: Kako se taj prvi poraz i neodobravanje odrazio na vas?
- Godinu i po dana nisam izlazio iz stana, devojka mi je donosila hranu. To je momenat kada sam izgubio kreativnu hrabrost, za koju mislim da se nije do danas vratila.
Story: Šta za vas predstavlja najveću vrednost u životu?
- Sačuvao sam svoje prijatelje i upoznao nove. Meni je najveća vrednost da ljudi s kojima sam u kontaktu mogu da računaju na mene i ja na njih.
Story: Kako se borite sa razočaranjima u ljude?
- Kada je došao kapitalizam, tek vidiš kakvi su ljudi. Površni i slabi. Tetka bi te rođena prodala, ako je u prilici. U prvim trenucima ponese me huja, ali sam vremenom naučio da me ništa više ne iznenađuje. Svemu se nadam i sve očekujem.
Story: Sećate li se prvog susreta sa svojom devojkom Špelom Možinom?
- Sedeo sam u kafiću jedne galerije u Ljubljani, osećao sam se kao da su mi potonule sve lađe i nisam imao prebijene pare u džepu.
A ona kao da je to osetila, prošla je pored mene i poklonila mi je jedan osmeh. Pomislio sam kako se ovakve žene više ne sreću, ali posle pola godine sreli smo se ponovo.
Story: Planirate li i da je odvedete pred oltar?
- Dobrovoljnost sa kojom čovek ulazi u vezu, a da ne potpiše neki papir, mnogo je čvršća i jača od svega. Sve što je obaveza, pravi velike probleme. Ako si ti venčan zato što je to malograđanski problem, jer se mora, zbog pritiska familije, to onda nije dobro. Ništa nije čudno kad se ljudi vole i razumeju.
Story: Kako će izgledati vaša svadba kada se odlučite na taj korak?
- Da sam se oženio kao mlad, to bi bila velika svadba. A sad, kada sam u srednjim godinama, i toliko dugo u vezi koliko smo Špela i ja zajedno, to je samo formalnost. Brak je formalnost. Moja svadba neće biti ni po čemu drugačija od mesarove ili fakirove. I vi ćete odmah izgubiti interes za moj privatni život. (Smeh)
Story: Da li vas nekad opterećuje interesovanje medija za vašu intimu?
- Ja sam javna osoba i ne smem da se žalim, inače bih otišao i bio bih dizajner u nekoj marketinškoj firmi. Apsolutno su legitimna sva pitanja. Ali ako sebe živiš iz novina, to je sigurno dijagnoza. Kada danas gledam poznate ličnosti koje šire miris važnosti oko sebe, to su dijagnoze, to je mali put do ludila. Neku tetku iz Paraćina zanima zašto nosim kapu i zbog čega se još nisam oženio i to je sasvim normalno.
Story: U kom okruženju vidite sebe u narednom periodu?
- Očekujem recesijsku anarhiju u novembru, ali ne treba biti u panici. Mi umetnici imamo tu osobinu da gledamo malo unapred i ja to očekujem. Ali to je dobro da se poravnaju neke vrednosti, da se smanji bahatost osoba koje su izgubile socijalni osećaj. Ljudi treba da se stide kad voze džip po gradu, ne treba da postoji teror najnovije verzije mobilnih telefona. To će biti zdravo za duhovnu formu. Ako pronađu duhovni mir i harmoniju sa prirodom, novac ljudima nikada neće doneti sreću, niti nesreću.
Story: Šta vas činim srećnim?
- Srećnim me čine ljudi koji su dobri i zanimljivi i harmonija sa prirodom. Sve je zapravo relativno, sve je ravnoteža, dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji, ali to se ne odnosi na ljubav i prijateljstvo.
Danilo Mašojević
