Jedan od najboljih naših sportskih novinara i komentatora Slobodan Šarenac nije osoba koja voli da često daje intervjue, a posebno da u njima govori o svom privatnom životu.
Ono što se zna da je u skladnom braku sa uspešnopm košarkašicom Anđelijom Arbutinom, da imaju dve ćerke... I to bi otprilike bilo to.
Ipak, Šareni, kako ga mnogi zovu, pristao je jednom prilikom da u emisiji "TV lica kao sav normalan svet" otškrine vrata svoje porodične idile, da se priseti nekih sjajnih anegdota iz porodičnog života i da sebe možda predstavi u jednom svetlu u kome ga šira publika ne poznaje.
KAKO GA MEŠAJU SA KOLEGOM JOVANOM MEMEDOVIĆEM
Kada se pre desetak godina pravio studio za informativni program i kada su bile postavke novih kamera, kada se prebacivalo sa kamere na kameru, kada nije bio samo jedan kadar... E tada su pozvali Jovana Memedovića i mene da i mi to malo probamo.
Kada su se završile probe ljudi iza kamer asu bili u raspoloženju - A što vi ne biste vodili Dnevnik, to bi bila prava stvar.
A mi smo bez teksta... Seli samo i 'ajmo ovo 'ajmo ono, jednma kamera, druga... Snalaženje iz mnogobrojnih sportskih prenosa koji su za nama. Mi smo eto malo upali i razdrmali celu priču.
Lažno sam se predsavljao kao Jovan Memedeović pred nekim obožavaocima i to puno puta. Mešaju nas dosta.
- Jovane vi ste?
- Da, kažem ja...
- Vi uopšte ne delujete tako visoko u svojim emisijama.
- Ma kamera je čudo...
I onda krenu...
- Kako vi na onim vašim pecanjima, pitaju a ja odgovorim:
- Ma ja ne volim prirodu uopšte, ja to sve mrzium... Sve ja to radim samo zbog para
Ljudi zapanjeni.
- Ali u onim vašim emisijama se baš vidi kako vi to lepo radite?
- Pa naravno, ali samo je novac u pitanju. Ja ne volim ni životinje, ni prirodu, ježim se toga...
I tako ja izmišljam a ljudi 5-10 minuta razgovaraju sa mnom a nemaju pojma sa kim pričaju. I onda neko dođe i kaže - Kako ste gospodine Šarenac?... I pokvari celu priču.
O RADULJICI I KOŠTUNICI
To je moj najveći lapsus. I dan danas ne znam kako je do toga došlo. Ja sam radio prenos utakmice Partizana i Efesa.
Vlada Jelić kolega iz informativne redakcije mi je objasnio da sam najverovatnije pomešao ta dva prezimena jer su mi slična, rimuju mi se...
Ja sam gledao papir, gledao sam u monitor, igra se dešava na drugom delu
terena i ja kažem:
- Tundžeri čeka blok od Koštunice..
I u momentu shvatim da sam od tog trenutka dao ljudima materijal da se smeju na moj račun. I onda se i ja našalim na svoj račun. I mislim da je 99 odsto ljudi shvatilo da sam ja zaista pogrešio i da sam se potom šalio na svoj račun. Ali bilo je i teorija zavere pa je ispalo da sam ja to uradio kako bih podigao rejting Koštunici i da sam član DSS.
I to mi je toliko bilo smešno jer ja sam potpuno apolitičan. To je tako jednostavno izletelo...
E onda sam sreo Miroslava Raduljicu posle toga. Nismo se pre toga nešto specijalno znali i družili. Ja sam stao ispred njega i rekao - Dobar dan...
- Dobar dan.
- Ja sam vaša najgora noćna mora.
- Znam.
- Kako da vas nazovem u sledećem prenosu?
- Kako god hoćeš, samo da pobedimo.
Raduljica je jedan izuzetan momak i košarkaš. Nesvakidašnji u tom svetu sporta.
O ĆERKAMA
Imam sreću da moje ćerke imaju neke svoje idole i likove na koje se ugledaju a koji nisu toliko strašni. To su uglavnom oni iz sveta muzike koju oni slušaju.
Ja sam pre neki dan čuo jednu dobru pesmu na TV i onda sam je pustio na kompu kod kuće. I onda su njih dve došle i pitale me:
- Otkud ti to slušaš?
- Pa dobra je stvar, super je pesma, kažem im.
- Da ali ta stvar je stara već 6-7 meseci.
Njih ne interesuje folk muzika, rijaliti... Interesuje ih ta neka strana muzika. Potpale su pod uticaj mobilnih telefona, Instagrama i svega ostalog.
Međutim i tu moram da imam kontrolu, zatražim šifre da vidim ko su prijatelji i ostale stvari jer jednostavno to je deo koji ja mogu da uradim. Jer kad odu u društvo u školu tamo će saznati i čuti neke druge stvari, ali sa moje strane ja moram da ih zaštitim koliko mogu da bi one bile što bolji ljudi.
Inače Lana ima 9 godina, a Nina 13 godina. Nina je za sada dobar pubertetlija i nadam se da Lana uči od nje.
Bila je jedna super fora na plivalištu. Pošto uvek pravim šale ja sam hteo da dođem do nje da sednem pored i da je zagrlim... Tu gde sede svi plivači. Ona me je samo pogledala i rekla: Jel možeš samo da se skloniš odavde?
- A zašto? Šta se dešava?
- Samo se skloni, molim te.
I ja odlazim i pitam suprugu u čemu je problem.
- Tu su svi iz kluba, tu su i ovi stariji, nemoj da blamiraš dete.
- Pa nije mi bio cilj da je blamiram...
A u sebi se mislim - Jok i nije... Ali u principu poštujem njihove želje, skladni smo kao porodica.
Da li ću biti kao ćale iz filma Mi nismo anđeli? Ma Nikola Kojo je malo dete za mene. Spremio sam svo naoružanje, spreman sam i za taj doček na vratima. To mi je životna želja. Postupio bih prilično sirovo, naravno to bi bilo sve u šali...
Nastavak na sledećoj strani...
