Galeb Nikačević: Kako sam našao izgubljenog brata

Voditelj MTV Adria Galeb Nikačević otkriva kako je posle više od dvadeset godina uspeo da nađe porodicu s kojom je izgubio kontakt kao trogodišnjak kada je njegov otac umro
7
1 / 6 Foto: Ivan Dobričić

Nakon dugogodišnje bezuspešne potrage koja je neretko podsećala na traženje igle u plastu sena uzrokovane ratnim razaranjima u Somaliji, prekinutim vezama i hiljadama nestalih lica, voditelj MTV Adria Galeb Nikačević (27) posle skoro dve i po decenije ostvario je kontakt sa članovima svoje porodice. Neverovatna priča koja je stala zbog smrti Galebovog oca, inače rođenog Somalijca, kada je voditelj imao samo tri godine, konačno je dobila svoj srećni epilog. Naime, slučajno prijateljstvo sa svojim vršnjakom iz Australije, poreklom iz Somalije, donelo mu je najneobičniji životni obrt i susret sa najbližima. U intervjuu za Story, ovaj talentovani voditelj otkriva kako ga je sudbina odvela do porodice, brojnim preprekama koje je savladavao na putu ka željenom cilju, ali i čarima porodične topline u kojoj napokon uživa i predivnom saznanju da zna kome pripada.

Story: Odrasli ste i rođeni u Beogradu, ali gde su vaši koreni?

- Doskoro je to i za mene bila misterija. Znao sam da se moj otac zove Mohammed Hashi Yare i da je potekao iz Somalije. Međutim, skoro sam saznao da potičem iz plemena Hawiye koje je najveće od šest plemena u Somaliji i čini više od pedeset procenata stanovništva te države. Plemena se tamo dele na klanove, a najveći klan Hawiye plemena je Hashi, iz kojeg je moj otac.

Story: Da li ste zbog druge boje kože doživljavali neke problem u prošlosti?

- To je teško pitanje, ne zbog iskustva, već zbog problema diskriminacije. Doživljavao sam neprijatnosti, posebno sredinom i krajem devedesetih, a nekako stičem utisak da se to vreme ponovo vraća, ali ne kao što je bilo onda. Ono što moram da napomenem jeste da sam imao problema koji mnogima na prvi pogled deluju kao rasistički, etnički ili verski napadi, ali ja smatram da su posledica jednog sveopšteg nezadovoljstva koje postoji među mladima. Ako te napadne ortak zbog toga što si crn, a sa druge strane sluša hip-hop, sve ti je jasno. Mladi su nezadovoljni i žive u represiji, posebno van Beograda. Nemaju novca, želje, motivacije, sistem obrazovanja, a zakazale su i skoro sve državne institucije koje treba da se bave pitanjima mladih i njihove budućnosti.

Story: Kakve ste neprijatnosti doživljavali?

- Na primer, ortaci sede po ceo dan i ne rade ništa, ne znaju šta će od sebe, ne vide skoro nikakav izlaz i onda uveče izađu u kraj. Popiju nekoliko piva i ako nemaš sreće, pa se baš u tom trenutku zadesi da prolaziš pored njih, mogu se očekivati neprijatnosti. Mada verujem da to i nema veze s rasizmom. Stvar je u tome da sam drugačiji, što je nažalost sasvim dovoljan povod.

Story: Rano ste ostali bez oca koji je bio diplomata. Kako ste se izborili s tim gubitkom?

- Zapravo, nisam imao sa čim da se izborim jer oca nisam upoznao. Umro je kada sam imao tri godine i nemam sećanje na njega, a ono što nikada nisi imao, ne može ni da ti nedostaje. Ovaj život je jedini za koji znam. U mnogim prilikama i poteškoćama, danas kada sam malo stariji i zreliji, vidim te nedostatke i pokušavam da radim na njima. Zapravo, nadam se da ću ih rešiti kada budem imao svoju porodicu i postanem otac. Više je problem bio u tim devedesetim, kada sam bio sam sa majkom Ivankom i godinu dana starijom sestrom Batul Nikačević Hashi Yare.

Story: Kako ste prebrodili te godine bez muške ruke u kući?

- Moja majka je bila i ostala veliki borac. Kao prosvetnoj radnici, bilo joj je izuzetno teško. I danas čuvam naslov iz novina gde piše Prosvetarska plata – jedno dugme. Njoj sve dugujem i ne znam kako je uspela da se izbori sa svim što se dešavalo, a dešavalo se mnogo toga.

Story: Zbog čega doskora niste bili u mogućnosti da ostvarite kontakt sa očevom porodicom?

- I to je splet nesrećnih okolnosti. Otac mi je umro 1986. godine, a bio je dugo i teško bolestan. Osim toga, imali smo mnogo problema u porodici sa majčine strane koja nas nikada nije prihvatila jer se ona udala za crnca, pa je kontakt oslabio. Spekulišem s nekim verovatnim okolnostima, ali ne znam celu istinu. Moja majka je, nažalost, u teškom zdravstvenom stanju, pošto je 1992. godine dobila Parkinsonovu bolest, pa od nje nisam mogao da dobijem neku korisnu informaciju. A onda je 1990. godine u obe zemlje počeo građanski rat koji je zapečatilo celokupnu situaciju. Nakon toga imali smo svoje probleme, borili se za mesto pod suncem i parče hleba u onoj besparici, a o ratu u Somaliji, koji još traje, nema potrebe ni da govorim.

Story: Da li ste uprkos svemu pokušavali da saznate šta se dešava s vašom porodicom?

- Pokušavao sam da ostvarim kontakt na mnogo načina, ali nije mi polazilo za rukom. U Somaliji ne postoje pošte i administracija, a dugo nije postojala ni vlast. Mnogi ljudi se vode kao nestali, a ratovi u Africi drastičniji su od onih u Evropi. Tamo je i velika nemaština, glad, nemaju čak ni vodu. Ljudi su umirali pred vratima kampova hrane, veliki broj je neobrazovnih… Skoro nijedna zvanična institucija nije mogla da mi pomogne. Mesečno sam plaćao nekim fondacijama paušalne iznose kako bi oni probali preko radija, što je bio jedini način komunikacije sa tamošnjim stanovništvom, da emituju podatke i nadao se da će se neko javiti. Pokušavao sam i preko raznoraznih organizacija koje se bave pružanjem pomoći raseljenim licima, azilantima, ali bezuspešno.

Story: Kako ste na kraju uspeli da dođete do njih?

- U silnim pretraživanjima, između ostalog i Interneta, na jednom od foruma upoznao sam dosta mladih Somalijaca. Jedan od njih, koji trenutno živi u Australiji, postao mi je baš dobar prijatelj. Razmenjivali smo priče, razgovarali o ljubavnim problemima, poslu… Jednom prilikom pitao me je kako to da stalno govorim o maminoj porodici, a nikada o očevoj, na šta sam mu odgovorio da ništa i ne znam, osim tatinog imena, datuma i mesta rođenja.

Story: Kada ste shvatili da on može da vam pomogne?

- Ispričao mi je svoju priču, o njegovom ocu koji je bio pilot avio-kompanije Alitalia jer je Somalija bila italijanska kolonija i kada je izbio građanski rat, pozvan je da bude ratni pilot. Čovek je to odbio, a to se nije tolerisalo i morao je da dezertira. Otišao je sa svojom porodicom, ženom i devetoro dece u Australiju. Tamo je nastavio da radi kao komercijalni pilot do penzije, a onda se posvetio radu sa ljudima iz somalijske zajednice i u međuvremenu je postao predsednik Udruženja Somalijaca Australije. Njegova majka je počela da se bavi humanitarnim radom s azilantima. S obzirom na njihovo veliko iskustvo i prirodu onoga čemu su posvećeni, upitao me je da li mogu da mu pošaljem podatke, da ih on prosledi roditeljima i da tako pokušam.

Story: Reklo bi se da je to bila srećna okolnost…

- Ubrzo se dogodila prva u nizu  neverovatnih stvari koje su usledile. Kada je videla podatke o mom ocu koje sam joj prosledio, pozvala me je. Bila je iz nekog razloga toliko uzbuđena da je ništa nisam razumeo. Tek kasnije sam shvatio da je moj otac iz istog sela gde je i ona rođena. Poređenja radi, Somalija je površine skoro 700.000 kvadratnih kilometara, dok je cela bivša Jugoslavija imala nešto manje od 200.000. Verovatnoća da je čovek, kojeg nasumice upoznaješ sa drugog kraja sveta, poreklom iz istog sela od nekih tridesetak kuća, neverovatno je mala.

Story: Jeste li sumnjali u istinitost njenih tvrdnji?

- Ne. Žena je plakala od uzbuđenja i rekla mi je da sam ja njeno novo dete i da su mi kod njih vrata uvek otvorena. Takođe mi je saopštila da će dati sve od sebe da sazna šta se desilo sa mojom porodicom, ako je iko ostao živ, i da to oseća kao veliku dužnost koju joj je Alah odredio. Moram i da naglasim da je Somalija islamska zemlja i vera im je veoma jaka, posebno ljudima u raseljeništvu, jer ih je to održalo.  Ostali su i tradicionalni u vezi sa porodičnim vrednostima, pa je zadatak da nekoga spojiš sa davno izgubljenom porodicom ili bar saznaš šta se desilo, važan čin i ona je to lično doživela.

Story: Kada ste saznali prvu informaciju o porodici?

- Skoro da smo zaboravili na to kada mi je nekoliko meseci kasnije, oko četiri sata ujutru, stigla SMS poruka sa pitanjem da li je moj otac umro u tom i tom gradu i od te i te bolesti. To su bili podaci za koje znam da ih nisam ni s kim delio i postalo mi je jasno da smo na nekom dobrom tragu. Odgovorio sam potvrdno i upitao šta se dešava. Rekli su mi da su naleteli na neki trag, da neki ljudi možda znaju nešto o mojoj porodici, ali nije sigurno i moram sačekati da potvrde izvore. Nisam mogao da verujem. Bilo je očigledno da neko nešto zna. Pitao sam se ko, šta tačno, da li zna šta se desilo i s kim iz moje porodice? Prošlo je još nekoliko nedelja, a onda su mi tražili da im pošaljem svoje i tatine fotografije. I onda, 14. juna prošle godine, zazvonio mi je telefon i drugar je vrištao da hitno dođem na Internet jer je telefonska veza bila loša. Bio sam u centru grada, bila su dva sata posle podne i sunčan dan. Seo sam u prvi kafić sa Internetom i proveravao poštu, a tu je stajalo da je na telefonskoj vezi sa majkom, koja tog trenutka, dok ja to čitam, telefonom priča sa rođenom sestrom moga oca, mojom tetkom.

Story: Kako ste tada reagovali?

- Dok su svi plakali, ja sam samo sedeo i nisam znao kako da se osećam, šta da mislim i kako da reagujem. A onda mi je stigla nova SMS poruka i na ekranu je stajao ispisan broj telefona sa pozivnim brojem Engleske i ispod je stajalo: Očekuje tvoj poziv. Zovi odmah. Sjurio sam se do pošte u Vasinoj ulici, stajao za govornicom, podigao slušalicu i nisam odmah imao snage da zovem. Dvadeset četiri godine mi se porodica vodi kao nestala u ratu, a sada mi je tetka na jedan telefonski poziv daleko. Sačekao sam nekoliko trenutaka i onda okrenuo broj. To je bio prvi kontakt, a pre nekoliko nedelja sam se vratio sa puta, gde sam upoznao celu porodicu.

Story: Da li je susret sa članovima vaše porodice bio emotivan?

- Susret je bio veoma intenzivan. Osećanje, posebno noć pred put, bilo je jedva podnošljivo. Upao sam u stanje lebdeće anksioznosti, sve vreme u iščekivanju nečega, a ne znam čega. Treba da se upoznam s ljudima koji su moja porodica, a ipak su stranci. Danima pre toga nisam oka sklopio i samo sam se okretao u krevetu. U početku se emocije nisu pokazale jer niko nije znao kako da se ponaša. Vreme je prolazilo u nizu nekih formalnih ljubaznosti. Ovde spavaš, ovde su ti peškiri, želiš li ovo, želiš li ono… A onda, nakon nekoliko dana, upoznao sam jednu tetku, koja je odrasla sa mojim ocem u istoj kući, u istoj sobi. Njih dvoje su bili baš bliski, a otkako je on, još sredinom šezdesetih godina otputovao u Jugoslaviju, nije ga više ni videla ni čula. I tada, nakon više od četrdeset godina, sin njenog brata, stajao je na vratima. Žena je toliko plakala da smo svi počeli da plačemo. Tu je pukla emotivna barijera i u tom trenutku, prvi put sam osetio da su mi porodica. Posle toga, iskustvo je bilo vrlo intenzivno i bukvalno može roman da se napiše.

Story: Ispostavilo se da je vaša porodica baš velika?

- Moj otac je bio najstariji od devetoro dece, a svako od njegovih braće i sestara ima između jedanaestoro i petnaestoro dece, tako da ja imam oko osamdeset najbližih članova porodice, a saznao sam da sam čak i više od dvadeset puta postao ujak.

Story: Planirate li da otputujete u Afriku?

- Trebalo bi posetim severni deo Somalije, gde je mirno stanje i tamo provedem nekoliko meseci, da upoznam celu porodicu i možda malo naučim jezik. Sada je otvoreno novo poglavlje u mom životu i još ne verujem šta mi se desilo.

Moni Marković

makonda-tracker