Kada je pre nepune dve godine iz španske Pamese prešao u grčki Panatinaikos, bivšem centru naše reprezentacije i jednom od najboljih košarkaša na toj poziciji u Evropi, Dejanu Tomaševiću, bilo je najvažnije da se njegova velika porodica na novoj adresi oseća kao kod kuće. Nakon kraće potrage, šestoro Tomaševića našlo je svoj mir u elitnom atinskom naselju Kifisija, koje je i kilometražom i izgledom veoma udaljeno od haotičnog centra grčke prestonice.
- Atina je predivna, ali i jako velika, pa je u njoj stalno gužva. Kifisija se nametnula kao idealno rešenje, jer je ovde sedište Dejanovog kluba, a tu je i engleska škola u koju idu naše devojčice - kaže gospođa Tomašević, koja je zaslužna za unutrašnji izgled ovog prostranog zdanja.
- Rentirali smo kuću, koja je bila potpuno prazna, kao i kompletan nameštaj. Iako nam je klub ponudio pomoć, za sve smo se sami pobrinuli. Slučajno sam upoznala ženu koja nam je iznajmila sve što sam želela, pa smo kupili tek poneki komad nameštaja i elektroniku. Dve nedelje sam konstantno ovde boravila i birala boju mebla za fotelje, stolice, paravane i na kraju uz to uklapala lampe i lustere. Dejan se nije mnogo mešao u moj izbor. Konsultovala sam ga oko sitnica, ali više onako usput, jer je uvek zadovoljan onim što se meni dopada.
- Znao sam da će Jelena to fenomenalno urediti, jer najbolje zna šta mi je potrebno i šta volim - dodaje Dejan. 
- Gotovo da sam zamišljao da će enterijer ovako izgledati. Kako nam ovo nije prvi put da se kućimo, unapred smo znali kakav dom želimo. Bila nam je potrebna velika kuća sa mnogo soba i to ne iz hira, već iz praktičnih razloga, jer nas je šestoro u porodici. S obzirom na to da živimo u inostranstvu, uvek nam dobro dođu još jedna ili dve odaje viška za rodbinu i prijatelje, koji nas redovno posećuju. Takođe, uvek imamo i jednu ženu koja nam pomaže i živi sa nama.
Dom porodice Tomašević odvojen je od ostalih kuća masivnom kapijom, a još na samom ulazu u kuću osećaju se radost i toplina. Kako i ne bi kada se na zvuk zvona pred ulaznim vratima okupe tri najmlađa člana ekipe - sedmogodišnja Manja, petogodišnja Mija i jednoipogodišnji Matija. Uz dečiju viku i smeh, goste dočekuju i dva umiljata psa, koja lavežom svima požele dobrodošlicu. Tu je i osamnaestogodišnji Marinko, Jelenin sin iz prvog braka, čiji je otac nekadašnji fudbaler OFK Beograda tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, a koga svi ukućani odmilja zovu Kića. Ova četvorka odlično funkcioniše, između ostalog i zato što troje mlađih slušaju najstarijeg brata.
- Dejan i ja se odlično dopunjujemo u vaspitavanju dece, ali kada treba nešto da urade, mališani najradije poslušaju Kiću. On im je autoritet, ali i neko ko uvek ima strpljenja za njih - vozi ih u školu, čeka po završetku časova i spremno odgovara na sva njihova mnogobrojna pitanja. Kića se zapravo zove po svom ocu Marinku Stojakoviću i što je stariji sve više na njega liči. Izrastao je u dobrog mladića, pa Dejan i ja sa njim više imamo drugarski, nego roditeljski odnos - iskrena je Jelena.
- Oboje smo podjednako strogi roditelji, ali trudimo se da ispunjavamo njihove želje. Manja i Mija idu u englesku školu, tako da ne govore grčki jezik, dok Kića završava srednju školu i sada je u fazi biranja fakulteta.
Dečije sobe su generacijski podeljene. Manja i Mija imaju zajedničku, Matija je u zasebnoj bebi-sobici, dok je Kića dobio svoj svet u potkrovlju. Sve te prostorije i dva odvojena toaleta, za roditelje i decu, nalaze se na spratu i do njih se stiže širokim, spiralnim stepenicama, oivičenim ogradom od kovanog gvožđa. Tu je i spavaća soba bračnog para Tomašević.
- Kada sam sređivala dom, bilo mi je bitno da ne bude pretrpan stvarima, već jednostavan i praktičan. Zbog Dejanove visine od 208 centimetara vodila sam računa da nameštaj i krevet budu veći nego što je uobičajeno. Sve mu je prilagođeno, jer sam želela da u svojoj kući može da se odmori na pravi način. Deca nisu imala nikakve posebne zahteve, pošto su još uvek mala. Devojčice su samo želele da imaju krevete kao iz bajke, pa su dobile one sa baldahinima. U predsoblju, na spratu, napravili smo njihov kutak za učenje koji se, kada im se pridruži najmlađi Matija, pretvara u prostor za igru. Igračke su razbacane na sve strane i ponekad ih je nemoguće sve pokupiti. Srećom, imamo Dudu, gospođu koja brine o deci i koja nam mnogo pomaže.
Dva kućna ljubimca, beli engleski buldog Bjanka i crni jorkširski terijer Rover, ravnopravni su članovi porodice. U rezidenciju na Kifisiji oni su stigli po želji Manje i Kiće.
- Pred Novu godinu mlađa kćerka Mija u školici je imala zadatak da nacrta šta želi da joj donese Deda Mraz. Na njenom crtežu bio je pas ispod kojeg je napisala - Želim da Deda Mraz mojoj starijoj sestri donese kucu. Dejana i mene je to oduševilo i tada smo odlučili da nabavimo ove ljubimce.
- Fotografisanje mi je hobi koji sam otkrila pre nekoliko godina - priča Jelena. - Obožavam da slikam sve i svašta, ali su mi najdraže fotografije na kojima su naša deca. Svakog dana njih je sve više i one su glavni ukras u našem domu. Od dragih detalja tu je i jedna lepeza iz Španije koju sam dobila od prijatelja dok smo tamo živeli.
- Još dok smo bili u Valensiji, rešio sam da ću ubuduće igrati samo u klubovima iz lepih gradova, koji imaju prijatnu klimu. U Španiji smo bili toliko zadovoljni da smo planirali da kupimo kuću u kojoj smo živeli. Međutim, kada smo se doselili u Atinu, odjednom smo potpuno zaboravili na te želje, jer nam se i život u Grčkoj jako brzo svideo. Bez obzira na to što smo svesni da ovo nije naše konačno rešenje i da već na kraju sezone možemo da napustimo ovaj dom, trudili smo se da u njoj stvorimo ambijent toplog porodičnog gnezda u kojem ćemo se osećati kao da tu živimo deset godina. Među retkim sitnicama koje smo doneli iz prethodnog doma su ikone, kojih imamo mnogo. Dve velike, na kaminu u manjoj dnevnoj sobi, Jelena mi je poklonila za godišnjicu braka. Na jednoj je Bogorodica, a na drugoj Isus Hrist i one su mi posebno drage - kaže proslavljeni košarkaš.
Iz prostranog boravka u prizemlju ulazi se u manju odaju u kojoj Dejan najradije provodi slobodno vreme. I nju krasi kamin, a tu su i garnitura svedenih linija i veliki plazma televizor. Kada je na programu prenos utakmice tatinog kluba, ova prostorija se pretvara u prave tribine sa kojih deca glasno navijaju.
Staklena klizna vrata u prizemlju vode do dvorišta iza kuće. U čarobnoj tišini prirode, potpuno netipične za ovu evropsku metropolu, nalazi se veliki otvoreni bazen koji počinje da radi već sa prvim prolećnim danima.
- Leti, kada nam dođu prijatelji i familija, najradije smo pored bazena. Deca se kupaju, a mi napolju napravimo ručak i divno se družimo. Iako imamo stan u Marbelji, u Španiju ne odlazimo onoliko često koliko bismo to voleli. Nadam se da ćemo, kada deca malo odrastu, Jelena i ja tamo moći da letujemo - ističe Dejan.
- Nije lako sa njih četvoro, naročito kada je Dejan po nekoliko dana odsutan, ali ne žalim se. Kada sam se udala za Dejana, znala sam šta me čeka.
Jelena je Dejana upoznala baš kada je ostala bez supruga, u periodu života u kojem je bila veoma osetljiva. U takvom trenutku malo koja žena bi dozvolila da joj se neko približi. I Jelena je razmišljala tako sve dok nije srela ovog poznatog sportistu koji je u to vreme imao mnogo obožavateljki. Međutim, kada je u diskoteci ugledao prelepu brinetu, zaljubio se na prvi pogled.
- Upoznala nas je zajednička prijateljica Tanja, koja nam je danas kuma. U Jelenu sam se zaljubio u trenutku. Od tada naša ljubav već devet i po godina neprestano raste - kaže Dejan, koji pred izlazak iz kuće, za sreću, uvek poljubi svoju suprugu.
- Kod Dejana su me privukle njegova hrabrost i samouverenost. Drugarica mu je, bez pitanja, dala moj broj telefona, a meni je to obrazložila time kako je on mnogo dobar i da me neće zvati ako to ne budem želela. Tako je i bilo, a već posle prvog susreta postali smo nerazdvojni - seća se Jelena s osmehom na licu.
Košarka, koja čini bitan deo njihovih života, pomutila im je i planove oko venčanja.
- Venčali smo se 31. decembra 1997. samo u Opštini, jer je Dejanov tadašnji klub Partizan imao važnu utakmicu sa Cibonom, zbog koje su nam tražili da odložimo crkveno venčanje i veselje. Kada su se njegove obaveze smanjile, još tri puta smo odlagali ceremoniju, pošto Ljuba Vidačić, koji je trebalo da nam kumuje, nije mogao da uskladi dolazak u Beograd s angažovanjem u inostranstvu. Na kraju smo se venčali 24. maja sledeće godine u Sabornoj crkvi, a kum je bio Dejanov saigrač iz reprezentacije Saša Obradović. U Sport cafeu u Beogradu organizovali smo žurku za uži krug ljudi, na kojoj smo svi igrali i odlično se proveli.
Žurke i dobra zabava i danas su redovan repertoar u domu Tomaševića. Najčešće ih priređuju na godišnjicu braka, uoči Nove godine.
- Imamo mnogo prijatelja, naših ljudi sa kojima se družimo. Kumovi smo i sa Predragom i Anitom Mijatović, sa kojima smo nerazdvojni, kao i sa sportskim direktorom Partizana Draganom Todorićem, a veliki drugar nam je i Miroslav Đukić, u čijoj kući smo živeli dok smo bili u Valensiji. Ta povremena okupljanja mnogo nam znače da se ispričamo sa ljudima koji nam veoma nedostaju. Iako nam je ovde lepo, mislim da ćemo se kada više ne budem aktivno igrao košarku, ipak skućiti u našoj zemlji, u našem Beogradu - zaključuje ovaj zlatni košarkaš.
Danka Grubačić
Tekst je objavljen u 75. broju magazina Story 27. februara 2007. godine.
