Joška Broz: Život sa uspomenama na Tita

Unuk nekadašnjeg doživotnog predsednika komunističke Jugoslavije Joška Broz, sa suprugom Dalidom, njihovom ćerkicom i ženinim sinom iz prvog braka živi u taštinom stanu punom različitih predmeta i suvenira koji ga podsećaju na slavnog dedu. Vrata svog doma otv

Nedaleko od Čuburske lipe, restorana koji vodi pod zakup, Joška Broz, unuk Josipa Broza, živi u stanu svoje tašte sa drugom suprugom Dalidom i ćerkom Tamarom, tatinom mezimicom koja ima samo sedamnaest meseci i od svog brata iz Joškinog prvog braka mlađa je više od trideset pet godina. Sa njima je i Damir, Dalidin sin iz prethodnog braka, a četvoročlana porodica uživa u skromno uređenom domu u kome posebnu pažnju privlače predmeti koji bude sećanje na Tita: sat, puška, flaše s pićem sa njegovim likom, servis za kafu... A, svaki taj eksponat priča svoju priču.

- Imao sam tri, a moja sestra Katica dve godine kada su se naši roditelji rastavili i otišli svako na svoju stranu, a nas su preuzeli deda Tito i njegova supruga Jovanka. Oni su bili predivni prema nama, nikada nas nisu grdili, a kamoli udarili, a mi smo bili zaista skromni. Najviše smo se igrali sa decom dveju žena koje su nas čuvale, u školu smo išli bez telohranitelja i ni po čemu se nismo izdvajali i razlikovali od drugih mališana - priča Joška.

- Bilo je i rođendana i značajnih datuma, ali mi nismo bili navikavani na poklone. Prvi poklon bio je sat koji i danas čuvam. Vraćali smo se iz lova i deda me je upitao koliko je sati. Pošto sam odgovorio da sam izgubio časovnik, on je sa ruke skinuo svoj i darovao mi ga. Dao mi je i pušku kada sam s njim krenuo u lov, a vino sa njegovim likom proizvodim na svojoj zemlji u Kumrovcu. Karakteristično je da je dedin otac tu zemlju prodao da bi prehranio porodicu. Posle je Tito otkupio taj plac i za života ga dao meni da se bavim proizvodnjom vina. Gde god da se nađem, kupujem suvenire s njegovim likom. Servis za kafu od nemačkog porcelana je posebna priča. Ponudio mi ga je jedan čovek i otkupio sam ga za velike pare. Kasnije sam saznao da je on sve vreme bio u Titovom vlasništvu i da je u jednom trenutku bio ukraden.

Svaki kutak ovog doma prepun je stvari, u dnevnoj sobi su salonska garnitura i biblioteka, u trpezariju staju samo sto i četiri stolice, a u odaju za decu jedva su se smestili Damirov krevet i Tamarin krevetac. Na život u taštinom stanu Brozovi su se odlučili jer je on blizu njihovog restorana.

- Izvršili smo privremenu zamenu sa taštom, jer je moj stan veoma udaljen od Čuburske lipe. Pošto je on znatno manji, mnoge njene stvari su zaključane u trećoj odaji koju mi ne koristimo. To nam, međutim, nimalo ne smeta da funkcionišemo. Odlično je što u susednoj zgradi živi Dalidin brat, pa kada nam dođu gosti, Tamaru čuva njegova porodica i tako su rešeni svi problemi - kaže Joška.

Mnoge zanimljive detalje i sitnice koji su krasili stolove i police Brozovi su zbog malene Tamare morali da spreme u visoku vitrinu u dnevnoj sobi, daleko od njenog domašaja. Tako su se u njoj našli najrazličitiji lomljivi predmeti, a posebno mesto zauzimaju tanjiri i šoljice od porcelana.

- Tamaru zovem Terminator, jer ruši sve pred sobom - kaže Dalida.

- Zato sam odlučila da je ne šaljem u vrtić dok ne napuni tri godine, jer sam sa sinom koji je boravio u jaslicama imala silne neprijatnosti. Zaista mnogo radim. Preko dana se bavim našom devojčicom i redovno kuvam, a uveče Joški pomažem oko papirologije. To mi nije nimalo teško, pošto sam ceo život želela da imam svoj restoran. Uostalom, nas dvoje smo se i upoznali u kafani. Jednom prilikom sa društvom sam došla u hotel Lav, odnosno restoran Lovačka trpeza, koju je Joška u to vreme vodio. Od kada smo se videli, nismo se razdvajali. Tri godine smo u braku, a našu ljubav krunisalo je rođenje ćerkice.

Iako je mala, u kuhinji se nalazi sve što je potrebno za ovu četvoročlanu porodicu, ali Joška retko u nju ulazi. Pošto je ceo dan u svom restoranu, on ističe da je valjda zaslužio da mu se, kada se umoran vrati s posla, prinese dobra crna kafa, a ispijajući je nastavlja priču o svom dedi:

- Tita sam ceo život zvao dedek - i u ranom detinjstvu, i za vreme školovanja kada sam konačno sve ubedio da hoću da upišem šumarstvo i da me gimnazija ne interesuje i to napokon i dokazao tako što sam ponavljao prvi razred. Nisam prestao da ga oslovljavam sa dedek ni kada sam počeo da radim u organima unutrašnjih poslova kao deo njegovog bližeg obezbeđenja, pa ni poslednja tri meseca koja sam proveo u Ljubljani kraj njegove bolesničke postelje.

- Stalno me pitaju da li je Jovanka dolazila u Ljubljanu, a sada ću prvi put reći istinu. Jednog jutra je zaista osvanula ispred bolnice. Niko o tome nije smeo da obavesti Tita pa su zamolili mene, ali je on odbio da je primi. Njih dvoje se nikada nisu razveli, a pravi razlog zbog koga su se rastali znaju samo oni. Uostalom, Jovanka mi je sve vreme  bila kao majka. To što sada nemamo nikakav kontakt njena je odluka. Ona trenutno ne kontaktira ni sa nama u Beogradu, ni sa Mišom i njegovom porodicom u Zagrebu. Doduše, od kada je postao ambasador u Indoneziji, i ja se retko viđam sa njim, a sretnemo se samo kada dođe u Srbiju da poseti majku.

U maju mesecu u našu zemlju dolaze mnoge strane i domaće  delegacije i od Joške Broza traže intervjue, fotografije i mole ga da se po ko zna koji put priseća detalja o Titu.

- Najčešće je pitanje kada ću napisati knjigu o dedeku. Svima odgovaram da sam lenj i da ne umem tako dobro da pišem, a još mi slabije ide da nekom diktiram. Pritisak je ogroman, tako da ću uskoro verovatno naći neko rešenje.

- Bole me dezinformacije naše vlasti da njegov grob dnevno poseti oko trista ljudi, a vikendom ih nikada nije ispod tri hiljade, što znam jer ga stalno obilazim. Snimanja TV ekipa iz inostranstva znatno su učestalija od domaćih. Tako je jednom prilikom austrijska televizija tražila neke snimke, a pošto ih naša televizija nije imala, BBC im je taj materijal prodao za deset hiljada evra. Srećom, mladi sve više dolaze na Titov grob, a ove godine su prevazišli sva moja očekivanja. Što se političara tiče, bar ovih poslednjih, njih retko viđam. Činjenica je da je dugo vladalo zatišje, kako bi se lik i delo Josipa Broza zaboravili, ali se to postepeno menja.

Dubravka Rodić

Tekst je objavljen u 139. broju magazina Story, 20. maja 2008. godine.