Jedan od učesnika šou programa Farma, bivši bubnjar grupe EKV Ivan Fece Firči, živi na relaciji Njujork - Novi Sad. Mada je gotovo dve decenije proveo u Velikoj jabuci, ovaj četrdesetsedmogodišnji muzičar nije dozvolio da njegov dom u novosadskom naselju Liman izgubi toplinu koju su unutar enterijera od sto kvadrata čuvali njegovi baka i deka.
- Od 1978. godine živim u ovom domu, ali sam dosta vremena proveo i u Njujorku. Inače, odrastao sam u kući koja je srušena, a u zamenu za nju dobili smo stan na Limanu. Iako živim ovde, ne volim malograđanštinu karakterističnu za manje gradove, pa i za Novi Sad, jer su ljudi često skloni da kvalifikuju jedni druge po tome da li su sa Klise ili sa Detelinare, a pri tom možeš da pljuneš s jednog na drugi kraj grada - počinje u svom stilu ekscentrični roker, čijem domu posebnu draž daje i neposredna blizina Dunava.
- Stan se nalazi na samo jedan kilometar od ove velike reke, ali bolje od nje ipak vidim Frušku goru. Kao i svaka ravnica, i ova panonska negativno utiče na moje raspoloženje, jer je ovde sve monotono. Najviše volim nedelju zbog ručka koji često i sam spremam, i odlično se snalazim u kulinarstvu. Nema šta ne znam da pripremim, iako mi je kuhinja veoma uska, a dugačka čak sedam metara. Onaj ko ju je projektovao, trebalo bi da ide na ozbiljno lečenje jer je u njoj veoma teško funkcionisati. Na primeru mog stana i zgrade vidi se da je neko prilikom izgradnje radio pod geslom: Nabacajte betonske kocke, pa nek se ljudi srećni usele. Mada, i moderna gradnja danas takođe obiluje besmislicama, kao da neko namerno pravi nefunkcionalne stanove. Čovek teži širokom i otvorenom, a kod nas se prave klaustrofobične kutijice od stanova, koje su pri tom i mračne. Srećom, moj stan ima tri terase i lođu, pa je dovoljno osvetljen. Ipak, ja sam noćna ptica koja dan gotovo i da ne viđa - kaže Firči i otkriva kako je i kada stan opremljen.
- Ovaj dom me, osim po spoljašnjoj strani vrata koju poslednju vidim kad krenem na put, ni po čemu ne podseća na onaj koji iznajmljujem u Njujorku. Tamo je ozbiljno osmišljen način života, i o kulturi stanovanja se veoma vodi računa. Za funkcionalan život potrebno je ozbiljno kupatilo, kao i prostrana spavaća soba. Kuhinja mi je naročito važna jer u njoj treba da budem brz, snalažljiv i praktičan. Zato je u mom novosadskom domu prava umetnost napraviti bilo šta. Život na Zapadu odavno je koncipiran smisleno, dok je kod nas bitno jedino da imamo gde da živimo, ali ne i kako nam je unutar tih zidova - kaže u svom maniru roker i dodaje da nije dobar komšija svojim Limancima, pre svega jer znatno odskače od sredine u kojoj živi.
- Boravak u stanu nije moj idealni način življenja. Uvek bih radije odabrao kuću, pre nego da slušam kako neko po čitavu noć i dan pomera stolove i stolice. Siguran sam da ni ja nisam dobar komšija, ali baš me briga. Inače, u stanu nemam mnogo suvenira pošto ne volim da ih sakupljam, a nisam ni za držanje životinja u kući. Jasno mi je da nekome ko živi sam znači da vodi neko četvoronožno dlakavo biće na povocu, ali ja jednostavno nisam u tom fazonu. Za mene čuvanje kućnog ljubimca nema nikakvog smisla, osim ako to nije zlatna ribica. Inače, pošto mi se nedavno pokvarila veš mašina, koristim usluge perionice Čisto i mirisno, koja čak ima i kućnu dostavu - kroz osmeh kaže Firči, koji je lako prihvatio da se privremeno preseli na poznato imanje čuvenog šou programa Farma.
- Provodio sam dobar deo detinjstva u Mihajlovu pokraj Zrenjanina, rodnom selu svoje majke, tako da mi je koncept izležavanja na plastu sena dobro poznat. Čak sam jednom i petla odstrelio, muzao krave, mlatio svinje, kopao, orao i krunio kukuruz, jahao konje, skakao po prasićima i kravama i volim seoski način života. Sećam se da je jedan komšija u Mihajlovu podigao novu modernu kuću, a kada sam ušao primetio sam da nema kupatilo. Na moje pitanje zašto ga nije napravio, izveo me je napolje i pokazao mi takozvani poljski nužnik, a potom rekao: Neću valjda da vršim nuždu u rođenoj kući - toliko o modernom načinu života u Srbiji - uz osmeh završava Firči.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u 235. broju magazina Story, 23. marta 2010. godine.
