Urednik i voditelj Jutarnjeg programa i prvi čovek redakcije Beogradskog programa nacionalne televizije Srđan Predojević zahvaljujući bogatom radnom iskustvu i posle gotovo decenije dokazivanja, u oktobru prošle godine uspeo je konačno da unovči svoje znanje i reši stambeno pitanje. Ovaj tridesetpetogodišnji Kragujevčanin skrasio se s prvim danima prošle jeseni u novobeogradskom Bloku 64 gde je za svoju dušu i od svog novca pazario prostrani životni prostor u jednoj nedavno sagrađenoj višespratnici.
- Otkako sam 2001. godine iz Kragujevca došao u Beograd, selio sam se tri puta. Obično ljudi iz provincije imaju poteškoća da u prestonici nađu dobar stan, ali ja sam uvek nekako imao sreće i pronalazio prostor koji odgovara mojim potrebama. U početku sam živeo u centru, a potom iznajmio stan na Novom Beogradu i taj deo grada mi se mnogo dopao. Kada mi se protekle jeseni za to ukazala prilika, prelomio sam i rešio da ovde kupim stan.
Uprkos komforu u kojem trenutno uživa, Predojević se još nije navikao na život u Beogradu, ali ne poriče da mu okruženje i atmosfera življenja koja vlada u kraju u kojem stanuje izuzetno prijaju.
- U Kragujevac idem dva puta mesečno, jer još uvek imam utisak da sam ovde na privremenom radu. Nisam imao vremena da u prestonici pronađem ljude koji bi mi bili draži od onih u rodnom gradu što je i logično, jer sam tamo proveo trideset godina. Međutim, u Bloku 64 mi je odlično, pogotovo što već ispred zgrade mogu da prošetam svog kućnog ljubimca, patuljastog pinča po imenu Pupe.
- Ovo je dvadeseti stan koji sam gledao i za njega sam se odlučio čim sam otvorio vrata, jer sam se u njemu odmah osetio veoma prijatno. Oduševila su me velika prozorska okna i količina svetlosti koja kroz njih prodire u dnevnu sobu.
Svaki deo Srđanovog prostranog doma uređen je sa posebnom pažnjom i ukazuje na prefinjen ukus njegovog vlasnika kojem, iako je nameštaj napravljen od najfinijih materijala, on ne služi isključivo za odmor i opuštanje, već i za dobar provod.
- Često pravim zaista dobre žurke, neretko mi dolaze prijatelji i ne opterećujem se time da li će se nešto oštetiti. Inače, kao uzor za formiranje konačnog vizuelnog identiteta ovog doma poslužio mi je enterijer mog mlađeg brata Ivana, koji je dizajner i živi u Parizu. Njegov stan je veoma sličan mom. Pošto se bavi i uređenjem stanova, pomogao mi je i pojedinim savetima, pre svega da izbegavam obline na zidovima i u svim prostorijama koristim oštre ivice. Prostor, po njegovom mišljenju, treba da izgleda hladnije, ali mora da bude oplemenjen toplim elementima poput slika i cveća. Budući da još uvek nije video moj momački kutak, Ivan mi konstantno traži da mu mejlom šaljem fotografije kako bi se uverio da je sve pod konac. Stalno mi daje neke sugestije, a moje poteze najčešće komentariše u stilu: Tepih je ružan - baci ga, ili Premesti ovo iz dnevne u spavaću sobu i obrnuto.
Osim brata, Srđan ima i mlađu sestru Anu, koja živi u Kragujevcu, kao i oca Miroljuba. Majku Zoricu izgubio je pre nešto više od pet godina, u vreme kada je okončao svoju uredničku karijeru na TV Kragujevac i spremao se za prelazak na TV B92.
- Posao, stan, društvo, prijatelje – sve sam to imao u Kragujevcu i zato nisam želeo da idem dalje. Međutim, sočna ponuda Devedesetdvojke ubrzo me je naterala da donekle skrenem misli sa majčine smrti i posla u Šumadiji i karijeru počnem da gradim ispočetka, u Beogradu. Radio sam u informativnom programu B 92, kao dopisnik Anema iz Grčke, a dva meseca sam iz Haga pratio suđenje Slobodanu Miloševiću. Po povratku u Beograd nastavio sam da živim kao podstanar, sve dok sebi nisam obezbedio krov nad glavom. Sad imam drugi problem, otac mi non-stop prebacuje kako je došlo vreme da napravim i bračno gnezdo. Počeo je da lobira i ostale članove uže i šire porodice i s njima kuje plan o tome kada ću se oženiti, ali naišao je na tvrd orah, pošto smatram da je dobar stan idealan mamac za suprotan pol, pa napokon mogu da uživam u čarima samačkog života – šaljivo kaže Srđan i iznosi stav o tome kada i pod kojim uslovima muškarac treba da stane na ludi kamen.
- Čovek treba da se oženi onda kada za tim oseti potrebu. Ne mogu da se vezujem samo zato što neko drugi želi da me vidi u srećnom braku i sa mnogo dece. To sam mogao da uradim već dvadeset puta i to sa situiranim devojkama, ali nisam, jer je materijalno bogatstvo na dnu lestvice mojih prioriteta. Još nemam potrebu da uđem u brak i mislim da do četrdesete nije kasno da se ostvarim u ulozi muža i oca.
Mada je desetak stanica udaljen od zgrade nacionalne televizije gde radi, zahvaljujući širokim bulevarima koji krase najmlađi deo Beograda Srđan do centra stiže veoma brzo i oni su u ranim jutarnjim časovima gotovo prazni.
U Srđanovoj spavaćoj sobi su krevet i tamne zavese, koje su idealne za spavanje, ali i kompjuterska oprema, pa njegov stan primetno podseća na televizijski studio. U sklopu dnevnog boravka su trpezarija i kuhinja, ali zvezda nacionalne televizije retko provodi vreme u tim delovima svoje novobeogradske mirne luke.
- Prvu kafu pijem na poslu i kuhinja mi služi najviše kao ukras. Ideju za staklene elemente kao dominirajuće u tom delu stana preuzeo sam iz jednog italijanskog časopisa, u kojem sam video još nekoliko stvarčica koje su mi se veoma dopale. Kad mi dođu prijatelji, na njihovim licima vidim da im se stan sviđa. Čest gost mi je i Jovana Janković, sa kojom se odlično slažem otkako radimo zajedno, a i naši ljubimci su u emotivnoj vezi. Ona ima belu kucu Beti, ženku rase toj foks terijera, koja kao i moj Pupe ima dve godine. Dva puta nedeljno ih šetamo zajedno – otkriva Srđan ne isključujući mogućnost da se Pupe oženi pre njega.
- Jednom sam na ulici video čoveka sa malim dobermanom, odnosno patuljastim pinčom, i upitao ga koliko štene ima godina. Odgovorio je da je to već desetogodišnji mužjak, ali da je rasa takva, pa sam ubrzo zatim i ja sebi kupio Pupea. Ljubav prema životinjama u mom slučaju datira još odmalena. U Kragujevcu sam uvek imao kućnog ljubimca, pa sam želeo da tu tradiciju nastavim i ovde. Pinčevi su čisti, sićušni, imaju kratku dlaku i jedu po pedeset grama granula dnevno, tako da ne predstavljaju veliku obavezu. Pupe ne jede cveće, ne kopa zemlju iz saksija, ne glođe nameštaj... Posedujem čak i jednu sliku U traganju za pigalskom mačkom koju mi je naslikao slikar Cile Marinković. Na njoj smo zajedno Pupe, ja u poznim godinama i noćna dama sumnjivog morala, a dobio sam je pre godinu dana. Inače, od familije i prijatelja nakon useljenja na poklon sam uglavnom dobio one stvari koje muškarac ne ume sam da kupi, a to su zavese, cveće, posuđe i pribor za jelo.
Neke od ukrasa Srđan je kupio u inostranstvu, poput fotografije slike Da Vinčijeve Tajne večere, koju je doneo iz Milana, a platna u spavaćoj sobi kupljena su u Parizu. Pažnju privlače i mnogobrojni suveniri iz Afrike i sa Karipskih ostrva, koje je nedavno posetio.
- Osim sitnica s afričkih pijaca, najdraže su mi kohibe iz Dominikane. To su prave muške cigare koje velikom brzinom uvijaju crnkinje tako što ih čvrsto drže između nogu. Volim da putujem i detaljima donetim iz raznih krajeva sveta oplemenjujem svoj životni prostor – ističe Srđan Predojević.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u 73. broju magazina Story, 13. februara 2007. godine.
