Život glumice Jelice Sretenović u proteklom periodu obeležile su česte selidbe. U trenutku kada je izgubila svoj najveći oslonac, supruga Miloša-Mišu Sretenovića, ova poznata dama odlučila je da proda stan na Vračaru, gde su živeli skoro trideset godina, i kupi kuću na Zvezdari, u kraju gde je odrasla. Pošto joj promena nije prijala, ponovo je spakovala kofere i vratila se na Čuburu, pa tamo stanuje poslednjih sedam godina. Ovaj predivno uređen prostor od stotinak kvadrata Koka iz Boljeg života ukrasila je dragim uspomenama, pa on za nju predstavlja pravo utočište u kome crpe energiju za poslovne izazove kojih odnedavno ima sve više. Njeni gosti bili smo u julu 2007. godine.
- Iako sam odrasla na Zvezdari, navikla sam se na Vračar, jer sam ovdena već tri decenije i on je za mene srce grada. Kao i svi ljudi koji stanuju u ovom kraju, najviše volim Kalenić pijacu i na nju svraćam kad god sam u prolazu, a čim prođem kroz njenu malu zelenu kapiju, osećam da sam na svojoj teritoriji. Poslednjih godina ova pijaca se polako menja i prilagođava novim tendencijama, ali i dalje ima dušu i poseban šarm. Pored nje volim i stare kafane koje polako izumiru. Vračar ima i Beogradsko dramsko pozorište sa svojim specifičnim repertoarom, a u ovoj opštini je i Dadov, gde su mnogi glumci napravili prve korake. Ljudi koji ovde stanuju izuzetno su vezani i za Gradić Pejton, koji pamtim još od doba kada se izgradio i za sve nas predstavljao jedno moderno zdanje. Izvesno je da će biti srušen, jer to zahteva grad koji postaje metropola, pa mislim da bi još malo trebalo da uživamo u tom ambijentu.
Nadomak Gradić Pejtona, omiljenog okupljališta svih starih Čuburaca, smešten je glumičin stan salonskog tipa sa dve spavaće sobe, trpezarijom i dnevnim boravkom, a čitav enterijer ispunjen je knjigama i slikama za koje je Jelica izuzetno vezana.
- Najviše vremena provodim u trpezariji, pa sam se potrudila da je uredim onako kako se to meni dopada. Kada sam se doselila, tu su bile cvetne tapete koje su mi se u prvi mah sviđale. Međutim, jarke boje su vremenom počele da mi smetaju. Srećom, gostovala sam u emisiji Lee Kiš Vikend vizija i osvojila nagradu koja je pretpostavljala da mi majstori Jub boja okreče jednu prostoriju u kući. Rešila sam da to bude trpezarija i izabrala kombinaciju sive, narandžaste i kajsija boje, koje su se odlično uklopile sa nameštajem. Prija mi da baš tu sedim sa gostima, jer imam veliki sto za kojim se okupljamo, a bogami često i nešto prezalogajimo.
Kada joj u posetu dođu dragi ljudi, gospođa Sretenović veoma uspešno pravi brze zakuske od sastojaka koji joj se nađu u frižideru.
- Kao i većina žena, za kratko vreme umem da spremim nešto za jelo. Drago mi je i da napravim pravi ručak za one koje volim, ali to ne radim često, nego samo onda kada imam dovoljno strpljena. Moja kuhinja je mala, što je dobro, jer mi je sve nadohvat ruke. Kada sam se uselila, jedino tu nisam menjala ništa, osim bele tehnike, pošto mi se činilo da je ovo odlično rešenje.
S obzirom na to da Jelica ne voli lustere i centralno osvetljenje, sve prostorije u stanu su oplemenjene brojnim svećnjacima, a najdraža su joj dva koja je dobila na poklon od svojih ćerki Ane i Olje.
- Sveće često palim i preko dana, a uveče obavezno, jer one ambijentu daju posebnu atmosferu. Veoma sam vezana i za slike koje sam smestila u svaku prostoriju. Ovaj stan je srećom salonski i ima dosta zidova, pa sam na njih mogla da rasporedim sva umetnička dela koja sam godinama prikupljala. Da sam kupila stan novijeg datuma, verovatno bih neke morala da stavim u ostavu. Najdraža mi je devojka sa šeširom umetnice Ane Bartoni, koju smo Miša i ja doneli iz Italije. Bili smo na putovanju i u galeriji u Riminiju videli to predivno delo, koje sam morala da imam. Prolazili smo kroz različite peripetije da bi je preneli preko granice, ali ne žalim zbog toga. Kad god je pogledam, osetim neko olakšanje, jer imam utisak da me čuva.
Na zidovima ovog predivnog doma nalaze se i dela Milića od Mačve, Koste Bradića, Gorana Popovića i mnogih drugih, a domaćici je veoma draga slika koju joj je suprug doneo iz Meksika. Na njenoj poleđini autor je napisao da je siguran kako će njegov umetnički rad otići u prave ruke. Jeličin dom prepun je i brojnih knjiga.
- Često mi se dešava da u mnoštvu knjiga ne mogu da pronađem onu koju bih u tom trenutku čitala. Zato mi prijatelji kažu da napravim popis, jer ću tako uvek znati gde se šta nalazi. Desilo mi se da kupim dela koja već imam, a sve zbog toga što ne mogu da ih nađem. Kad sam se poslednji put selila, sve vreme sam u rukama nosila Antologiju srpskog pesništva pošto mi je to najdraža zbirka, da je ne bih zagubila.
- To je jedan od prvih antikviteta koje smo uneli u naš dom. Da ostanem bez njega, bila bih veoma nesrećna. Iako se ne vezujem za nameštaj i nije mi žao kada promenim stvari u kući, ne mogu da zamislim životni prostor bez tog ogledala. Isto takvo poseduje i Skupština grada, kao i još nekoliko porodica u Beogradu. Preko puta njega su moje najdraže lutke – Mileva i Albert Ajnštajn, koje sam kupila na Kalenić pijaci. Pošto je Albert bio veoma nestašan i ponekad grub prema svojoj ženi, uvek ih nameštam tako da je on grli.
U dnevnoj sobi su i ugaona garnitura, mali sto, polica sa knjigama i drugim sitnicama, fotelja i još mnoštvo detalja.
Ova uspešna glumica slobodan dan najradije provodi u svom domu gledajući televizor, čitajući neku dobru knjigu i slušajući muziku.
- Najlepše se opuštam u svom domu menjajući kanale na televizoru, a kada mi to dosadi, onda se bacim na neku knjigu. Tada frižider mora da mi bude pun različitih đakonija, kako ne bih morala da odlazim u nabavku. Osim toga, to je vreme kad se posvećujem sebi i nezi svoga tela. Naravno, moj stan mora da bude uvek uredan. Ne snalazim se u neredu, a u prostoru u kome živim moram lepo da se osećam. Dom je moje polazište i oaza mira. Kada krećem na posao, volim da sve ostavim pod konac, jer kada bi mi u stanu bio haos, tako bi bilo i u mojoj glavi. Takođe, kada se vratim kući, želim da me sačeka lepo uređen ambijent, koji je moja luka, gde punim baterije za naredni dan.
Ivana Nikolić
Tekst je objavljen u 95. broju magazina Story, 17. jula 2007. godine.
