Svako ko prekorači prag stana u kojem živi naš poznati glumac Dejan Lutkić sa svojom porodicom, stiče sliku i doživljaj toplog, planinskog doma. A planine nigde u blizini! Popularni glumac ugostio nas je u januaru 2006. godine u svom stanu koji se nalazi u zgradi koja još čuva osobine austrougarske arhitekture, u širokoj zemunskoj ulici, neposredno pored Dunava. Potkrovlje dugačko deset metara, uređeno u rustičnom stilu, krase komadi nameštaja napravljeni uglavnom od tikovine. Podeljeno u dva nivoa, na višem krije onaj najintimniji deo, sa spavaćom i dečijom sobom, a na nižem dominira ogromna prostorija koja predstavlja dnevni boravak. Stepenište koje vodi na sprat diskretno odvaja trpezariju od salona za gledanje televizije. Kuhinja je uvučena i ograđena kaminom. Pošto kamin još nije dovršen pa u njemu za sada ne pucketa vatra, toplinu porodice Lutkić gostima poklanjaju, pored Dejana i njegove supruge Ljubinke, ćerkice Anastazija i Nađa.
- Oktobra 2002. godine poklopila su se dva termina - seća se Dejan. - Moja supruga Ljubinka morala je u porodilište, baš kada smo unosili stvari u ovaj stan. Rodila nam se Anastazija i uselili smo se u dom o kojem smo oduvek maštali.
Dejanova supruga Ljubinka ili Cuka, kako je svi zovu, rođena je Zemunka, dok je Dejan došljak. Rodio se u Vrbasu, a zatim se sa roditeljima preselio u selo Nadalj kod Srbobrana. Porodica Lutkić se kasnije odselila za Kulu, gde mu i danas žive roditelji. Dejan je 1992. upisao glumu i došao u Beograd. Tri adrese je promenio da bi se skrasio u Zemunu.
- Stereotipno zvuči, ali je istina: stan o kojem smo maštali izgledao je baš kao ovo potkrovlje. Zato smo bili potpuno oduševljeni kada nas je prijateljica, vlasnica agencije za nekretnine, jednog dana dovela da nam pokaže ovaj prostor. Želeli smo da donji deo bude skroz bez zidova, da samo kupatilo ima vrata.
Lutkići se nikada nisu raspravljali oko uređenja doma. Dok se Dejan rukovodio svojim instinktom, Cuka je pomagala profesionalnim idejama, mada je po struci diplomirani inženjer elektrotehnike.
- Supruga je dizajnirala kuhinju, ja sam samo postavio nekoliko malih uslova - iskren je Dejan. - Crtala je kako sve treba da izgleda, svaka polica u kuhinji. Jedino je bilo dileme oko crvene boje za pojedine zidove. Kako nigde do tada nisam imao priliku da vidim takvu boju zida, strepeo sam kako će ispasti. Uz dogovor da odmah prefarbamo ako nam se ne dopada, upustili smo se u rizik ali se ispostavilo da je ta jarka crvena odličan kontrast toploj bež boji, kojom su obojeni ostali zidovi. Imamo vrlo sličan ukus, iako smo suštinski veoma različiti.
Iako je Cuka uređivala kuhinju, u njoj sada najviše vremena provodi Dejan.
- U kući koja je maksimalno prilagođena ćerkama, kuhinja jeste moj kutak. Kako veoma dugo nisam imao trpezarijski sto, jer sam kao samac živeo u malim stanovima, kada sam ga konačno kupio postao mi je fetiš! Sedim za njim i pijem kafu, jedem, čitam... Uvezen je kao ručni rad iz Indije, a napravljen je od tikovine, veoma kvalitetnog drveta. Uz njega smo kupili, od istog materijala, sto za dnevnu sobu i još jedan manji za cveće. Imamo i policu za kuvare, moju omiljenu literaturu, jer mi je kuvanje hobi. Cuka odlično kuva, a ja se uhvatim varjače iz zadovoljstva - otkriva Dejan.
Veliki trpezarijski sto odvojen je od kuhinje specijalnom policom za vina, iznad koje se nalazi staklena vitrina za čaše.
- Imamo neverovatno mnogo čaša! Obožavam vino i često ga pijem. Tačno mora da se zna iz koje čaše se koje piće pije. Veliki sam hedonista i volim da mi sve bude potaman. Kad god smo u kupovini, ja se uhvatim za čaše, a Cuka me opominje kako nemamo gde da ih stavimo, pa ih teška srca vratim. Imamo četiri vrste čaša za crno vino, tri vrste za belo vino, degustacione čaše, čaše za žestoka pića, posebno za rakiju, tekilu, koktele. Jedino nemamo čaše za konjak!
Gde god su putovali, razmišljali su koji bi detalj bio adekvatna dopuna nameštaja koji imaju.
- Sa Tajlanda smo pre pet godina doneli suncobran kao suvenir i okačili ga na zid kako bismo pokrili gajtan od klime, a lepo se uklopio. Sa putovanja smo donosili neke razne sitnice, ramove, svećnjake... U dnevnoj sobi je slon od tikovine, takođe sa Tajlanda. I to je ručni rad. Ne volim konfekcijske stvari, koje su pod konac, jer kod mene nikada dva i dva nisu četiri. Takve sam prirode, a bavim se i takvim poslom, da bi precizna računica bila pogubna za mene. Iz Egipta smo dovukli dve stolice, koje su u stvari sedla za kamile, i nekoliko taburea. Iz svake zemlje donosim vina i, opet, čaše. Sa Tajlanda smo doneli štapiće za istočnjačka jela, takođe od tikovine.
Dok Dejan ima mnogo obaveza u pozorištu, Anastazija je pre podne u vrtiću, a Cuka trenutno na porodiljskom bolovanju jer vodi brigu oko male Nađe, koja tek što nije napunila godinu dana. Kad je kod kuće, a nije za trpezarijskim stolom ili kuhinjskim šankom, Dejan gleda utakmicu ili film.
- Svoj mir nađem u smiraj dana, kada tri dame odu na spavanje. Uvek ostanem poslednji, bioritam mi je takav da ne mogu pre dva noću da zaspim. Fotelja pred televizorom mi je treće omiljeno mesto, tu se opuštam i odmaram. Volim svoju kuću, volim da mi je u njoj lepo i da ljudima koji dođu kod nas bude prijatno.
Veliki prozori, koji su pravilno raspoređeni duž celog dnevnog boravka, propuštaju idealnu količinu svetlosti, koja Cuki pomaže u gajenju cveća. Iako tvrde da nisu specijalno romantični, Lutkići vole da upale sveće kada se izgubi prirodna svetlost.
- Mnogo volimo sveće i uvek su upaljene. Da mogu, struju ne bih ni koristio - kaže Dejan. - Kada sam kao student, sa kolegom Ivanom Jeftovićem, polagao ispit, igrom slučaja nestalo je struje. Publika je već sedela u sali, kada smo po celoj prostoriji popalili sveće. Igrali smo Molijerovog Tartifa i tako je dobro izgledalo, da nam je nestanak struje pomogao. Inače, volim prirodne materijale: drvo, kamen... Idealno mi je kada se u moderan dizajn kombinuje rustično.
Veliki radni sto, koji čuva iz srednjoškolskih dana, zauzima važno mesto kod drvenog stepeništa koje vodi na sprat. Dok Dejan čita i piše za trpezarijskim stolom, taj pisaći je zauzela Anastazija.
- Svaki predmet ima svoje mesto. Od moje pranane iz Vranja, ostao nam je veoma stari krst od sedefa. Trebalo bi da se odnese na restauraciuju. Ispod njega je stari radio, koji sam dobio na poklon od Cukinog oca. Odličan je ukras, koji ima svoju priču. Klavir, koji stoji na ulazu u dnevni boravak, star je više od 150 godina. Ima odličnu metalnu konstrukciju i fenomenalnu rezonantnu kutiju, ali treba da se naštimuje. Uprkos tome, ponekad zasviram na njemu. To je bečki klavir marke Štigl, rađen specijalno za nekog gospodina Jovana Frajta iz Beograda, čije je ime upisano u klavir. Sećam se kako su ga jedva uneli u kuću, jer je težak više od 300 kilograma. Cuki su ga kupili roditelji još dok je bila mala. Ja imam kod svojih roditelja pianino, koji sam svirao dok sam završavao nižu muzičku školu.
Iako je prošao ceo januar, kod Lutkića i dalje svetluca okićena jelka.
- Još prvog decembra počela sam da cupkam od nestrpljenja kad ćemo da kitimo jelku. Prve godine u ovom stanu kupili smo najveću jelku, ma, to je bio bor visok pet metara. Famozno je izgledalo, a sve zbog toga da nas mine želja koju nismo mogli da ostvarimo u prethodnom, malom stanu, u kojem smo se ustezali od unošenja jelki - kaže Cuka.
Igračaka, kako kažu, imaju za izvoz. Dejan bi kupio celu prodavnicu da može. Ponekad se svo četvoro zaigraju.
- San svakog muškarca je da bude sa tri dame u kući - nasmejan je Dejan. - Toplina koju dobijem od njih je nešto neopisivo. Dok su mi pričali da se to shvata tek kad dobiješ decu, bio sam prilično ravnodušan. Neposredno pošto se Anastazija rodila, bio sam u Crnoj Gori na snimanju filma. Kada sam se vratio kući posle dva meseca, ugledao sam dete koje je skakalo od sreće. Ostavio sam bebu, a zatekao dete koje stoji u haljinici sa dugom kosom! Žena se voli, ali to je drugačija vrsta ljubavi. To kada si opsednut malim bićem je nešto najlepše.
Lutkići pažljivo biraju kome otvaraju vrata, ali kada vas puste unutra onda dobijete pravi ugođaj i osetite toplinu koju samo mogu da proizvedu srećno zaljubljeni mladi roditelji i dve preslatke devojčice, čija mašta puni ovaj prostor pozitivnom energijom.
- U komšiluku nam je nekoliko glumačkih porodica. Sa Ljiljom Blagojević i Sinišom Kovačevićem često se viđamo. Stan Sergeja Trifunovića je na 50 metara od našeg. Inače, imam veoma malo prijatelja. Ne žalim se, nego se hvalim. Mnogo ljudi poznajem, imam svoje drugare, ali mali broj prijatelja dolazi kod nas u kuću jer i kod malo ljudi mi odlazimo. Smatram da je moj dom moj svet, u koji ne zaslužuje baš svako da uđe - zaključuje Dejan.
Piše: Jasmina Antonijević
Foto: Vladimir Lukić
Tekst je objavljen u 19. broju magazina Story, 31. januara 2006. godine.
