Vojvođanski senzibilitet poznate voditeljke Lee Kiš-Jokić i primorski mentalitet njenog supruga, urednika jednog nedeljnika Momčila Jokića, spojeni su u beogradskom naselju Voždovac, gde novinarski bračni par stanuje već 18 godina, koliko je prošlo otkako su se venčali. Nakon tri godine braka, njihovu sreću upotpunilo je rođenje ćerke Sare, koja danas ima 11 godina i ide u četvrti razred osnovne škole. Popularna voditeljka i njen suprug otvorili su nam vrata svog doma u februaru 2006. godine.
U uskoj voždovačkoj ulici smeštena je nekadašnja Momina momačka kuća, koju su mu roditelji sazidali kada je iz Herceg Novog stigao u Beograd na studije. Kuća ima tri nivoa, a najviši pripada Mominom bratu koji već 15 godina živi u Londonu. Preostala dva, koja zauzimaju oko 150 kvadrata, Jokići su idealno iskoristili. Na gornjem se nalaze veliki dnevni boravak sa trpezarijom i dve spavaće sobe sa kupatilom. Veliko drveno stepenište vodi do kuhinje koja je na donjem nivou. Oba sprata imaju svoj izlaz na dvorište.
Lea Kiš je kao voditeljka dugo bila zaštitno lice RTS-a i svake nedelje ulazila putem malih ekrana u domove gledalaca Poslednjih nekoliko meseci uređuje i vodi Vikendviziju na TV Pink i tvrdi kako joj je sa suprugom veoma zanimljivo pod zajedničkim krovom:
- Ista profesija omogućava nam malo više razumevanja u braku. Moma zna kako je meni kad neplanirano ostanem na televiziji, a ja znam kako je njemu kad završava novine duže nego što treba. Brak nam funkcioniše savršeno. Naše nedeljno po podne uvek protekne radno, zajedno spremamo kuću i radimo sve ono što nismo stigli preko nedelje. Ako je lepo vreme, izađemo negde na ručak ili odemo do mojih u Pančevo.
Voždovac im, pristojnom udaljenošću od centra prestonice, potpuno odgovara za miran porodični život, pogotovu u proleće i leto
- Tada smo svi vezani za dvorište - kaže Lea. - U blizini stanuje moja veoma dobra prijateljica Nada Živaljević. Ona je zdravstveni radnik, pa pored toga što se lepo družimo, kod nje često svratim po neki koristan savet. U kući do naše je doktor u penziji, a komšija u kući sa druge strane je pilot. Preko puta naše nalazi se i kuća poznatog glumca Dragana Bjelogrlića.
- Dragan je fin momak, pamtim ga još dok je bio klinac. Gledao sam ga kako korača ulicom pun energije i još onda znao da će nešto postići u životu - dodaje Moma. - Naš dom je, inače, otvoren za sve, kod nas ljudi svraćaju bez obaveze da se prethodno najavljuju. Družimo se sa prijateljima koji nisu iz javnih profesija. Oni nas, posle posla, najbolje vrate u realnost. Ukrote naše novinarske maštarije, pa kada pričamo sa njima, shvatimo da naš posao nije najbitnija stvar u životu. I Lea i ja smo veoma opterećeni poslom, okruženi usponima i padovima, pod ogromnim teretom, pa nam nije potrebno da se i privatno krećemo u novinarskim krugovima. Radije pričam sa komšijom o najprostijim stvarima.
Dinamika života ne ostavlja im previše vremena za rasipanje i zato slobodno vreme više vole da posvete jedno drugom, nego da odlaze u posete van kuće.
- Ne posećujemo modne revije, fensi koktele i partije, ne zato što osećamo da tamo ne pripadamo, već zato što želimo da to vreme provedemo sami - kaže Lea.
Sara ima svoj sistem vrednosti. Nije opterećena profesijama svojih roditelja i ima slobodu da sama gradi svoj put.
- Ona oseća da je naš posao kao i svaki drugi - priča Lea. - Pokušavam da joj objasnim da svi ti ljudi koji dolaze i pojavljuju se na televiziji, nisu neki čudni ljudi iz kutije, već normalni, kao i mi. Često s posla dolazimo iznervirani, a ona agresivno traži svoj prostor. Dobro je dok je ona nas željna, biće problem kad mi budemo želji nje, kad počne da izlazi.
Slobodno vreme koje provode kod kuće, Lea i Moma koriste da komentarišu jedno drugo.
- Ponekad i preteram koliko je kritikujem do svake sitnice - priznaje Moma. - U horoskopu sam Devica, što znači da sam ponekad težak i zahtevam perfekciju. Ipak, divim joj se zbog svih gostiju koje uspeva da dovede u emisiju. Ali, brzi ritam posla kojim se bavi dosta je košta, a preko nje košta i mene, jer kad ona dođe samlevena, ja moram da je postavljam u vertikalu, što nije uvek jednostavno.
Koliko su po temperamentu različiti, vidi se i po tome kako su opremali kuću.
- Nikada nismo mogli da radimo zajedno, jer je dolazilo do sukoba energija - iskren je Moma. - Često smo adaptirali delove kuće, a onda bi nam se sukobljavali ukusi. Lea je uvek koristila priliku kada sam mesec dana na nekom putu, da sve sama uradi. Onda sam shvatio da je to idealno rešenje, pa sam je za sledeću adaptaciju poslao kod mojih na more. Prećutno smo se dogovorili da, kada sređujemo ili krečimo, jedno radi a drugo pohvali i prihvati konačni rezultat.
- Tačno se vidi ko je koji deo opremio - objašnjava Lea. - Milje u kome sam odrasla, vojvođanska ravnica i starinski stil, doveli su do toga da ne volim modernistički, već muzejski nameštaj i uspela sam da delimično unesem tu patinu u kuću. Nekada smo se samo Moma i ja raspravljali oko stila, a sada je dobio i Sarinu podršku.
- Sve što vuče na more, za mene je fascinacija - objašnjava Moma. - Suština opremanja našeg doma jeste da dobijemo na komforu i prijatnosti. Najbolje se osećam među knjigama koje sakupljam, one me čine srećnim. Ranije sam mnogo čitao, a sada nemam vremena jer učim poslediplomske studije na Fakultetu političkih nauka.
Sarini prijatelji su uvek dobrodošli, njena soba je dovoljno velika da ih sve primi, a Lea im obično pripremi palačinke.
- Više volim da se sve njene drugarice okupe kod nas, nego da Sara ide van kuće, mada joj i to dozvoljavamo. U njenoj sobi može da radi šta hoće.
- Ja sam je sređivala - dobacuje Sara. - Volim mamine i tatine sugestije, ali ja odlučujem gde će šta da stoji.
Delovi kuće koje je Lea sređivala, puni su detalja koji predstavljaju prave antikvitete.
- Važno mesto ima pisaća mašina mog pradede, advokata. Stara je 150 godina i još funkcioniše, mada služi kao suvenir. Staklena činija je iz 1907. godine. Napravljena je u Beču, gde je dobila prvu nagradu za ručni rad. U Beograd ju je doneo moj deda, koji je živeo u Beču pre sto godina. Bio je jedan od čuvenih lekara i tamo imao svoju polikliniku. Porodično smo vezani za Beč, gde sam ja inače rođena.
- U ovoj kući svi rade, pa mora i slon - šali se Moma na račun suvenira koji je doneo iz Kine. - Fasciniran sam tom zemljom, u kojoj sam bio dva puta.
- Stari sekreter ima sto godina, porodično je nasledstvo i idealan je za mušku radnu sobu - nastavlja Lea. - Koristimo ga svi, Moma i Sara ponekad nešto zapišu na njemu. Deo je stilskog nameštaja koji sam prenela iz svog stana u Pančevu.
U smiraj dana, kada se svi ukućani okupe, Sara svira klavir. Romantičnu atmosferu upotpunjuje neobična svetlost, čiji je izvor reflektor u dvorištu, a koja do dnevnog boravka prolazi kroz prelepo odrađen vitraž na staklu.
Kuhinju su relativno skoro renovirali, Lea je odlična kuvarica,ali je zbog prevelike angažovanosti na televiziji morala da angažuje ženu koja joj pomaže. Iako ih je samo troje, kod njih izgleda kao da je uvek puna kuća. Četvrtim članom smatraju kućnog ljubimca Kikija.
- Star je tri godine - priča Lea. - Pre njega smo imali divnog bobtejla, poklon od Mome za prvu godišnjicu braka. Uginuo je pre tri godine, kada smo jednoglasno odlučili da život ne možemo da nastavimo bez drugog psa. U početku sam se malo protivila, jer sam patila za prethodnim, ali sam pristala. Kiki ima potpunu slobodu u kući, sve mu je dozvoljeno i razmažen je. Svi ga šetamo i opslužujemo, a Sara ga vaspitava. Odavno se ponaša kao ravnopravni član porodice Jokić. I gosti se rado igraju s njim, pa je delimično i on zaslužan što iz našeg doma svi odlaze s osmehom na licu.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 23. broju magazina Story, 28. februara 2006. godine.
