Veoma mali broj starih zgrada u Beogradu uspeo je da odoli uticajima moderne arhitekture, a jedna od takvih, u Ulici kralja Milana, u svojoj unutrašnjosti bajkovitog izgleda, krije priču o inspiraciji. Utkana u zanosne komade materjala koji se pod rukama njene vlasnice pretvaraju u luksuznu garderobu, ogleda se i u nameštaju koji krasi stan na trećem spratu. Među njima je deo životne priče modnog dizajnera Verice Rakočević.
Pre dvadeset godina, u uređenje atraktivnog ambijenta upustila se zajedno s drugim mužem, Zoranom Rakočevićem, koji je njenu najstariju kćerku Elenu prihvatio kao svoje dete. Nova ljubav bila je strasna, kao i stroga naredba da se posle prvog neuspelog braka sa Boranom Karamanom ne sme ponoviti ista greška. Međutim, u momentu kada su i kćerka Milena i sin Milorad, postavili pitanje: „Zašto ograničavate jedno drugo, bolje vam je kad ste razdvojeni“ i taj brak postao je prošlost. Verica je nastavila dalje, sama birajući svoj put. Životni prostor je ostao isti.
- Ne bih prihvatila vilu na Dedinju od dve hiljade kvadrata, sa Lambordžinijem u garaži, u zamenu za ovaj stan. U dalekoj prošlosti nisam verovala da ću ikada moći da kupim ovakav stan, naročito dok sam se, u kući na periferiji, kod aerodroma, kao dete svakodnevno budila u istom krevetu sa sestrom. Imala sam trideset šest godina kad se cela porodica preselila iz malog stana u Durmitorskoj ulici, u kojem su u sobi od devet kvadrata spavala sva moja deca. Miodrag u fioci, Milena u krevetu, a Elica na montažnom spratu. Kao porodica, živeli smo život podređen mojoj profesiji. Ali, nisam želela da jednog dana deci kažem: Eh, šta sam sve zbog vas propustila i žrtvovala. To je najužasnija stvar koju roditelj svojoj deci može da kaže - ističe i dodaje:
- Ovom stanu ne fali muškarac. Dugo živim sama i stalno prisustvo muškarca remetilo bi moj mentalni mir. Volela bih da umem da ostarim sa nekim, ali kriterijumi su mi maksimalno izoštreni. Želim nešto sa ivice realnog, jer posle razvoda od Zorana, uživam u svojoj samoći i tišini. U njega sam bila ludo zaljubljena i žarko želela da imamo decu, isto kao i sa prvim mužem. Nimalo racionalnog nije bilo u tim odlukama, pa sam dobar deo života proživela mučeći se. Pristajala sam na kompromise zbog dece. Čekala sam da Milena napuni osamnaest godina, jer nisam htela da prolazi kroz horor socijalnih radnika. Tek onda smo se rastali. Razdvajanje nije bilo traumatično. Tata je otišao na svoju stranu, deca na svoju, a mama ostala ovde.
Iako se u prvi mah čini da je Verica svojom zaokupljenošću stanom pokušavala da živi drugačije, kasnije postaje jasno da armija antikviteta odaje njenu sklonost ka umetnosti. Mnogo je stolara učestvovao u stvaranju Vericinog domaćinstva. Dok je svom potomstvu pokušavala da približi saznanje da će im roditelji živeti razdvojeno i da tu nema mesta za plakanje, tugu i zabrinutost, jer bi majka jednog dana mogla da nestane, stan je punila nameštajem u stilu svetovne i crkvene aristokratije. Enterijer nije prenatrpan, naprotiv, pažljivo je opreman i dekorisan, s namerom da mu najvažnija funkcija bude svakodnevni život, a ne samo pokazivanje. Verica je kroz lepotu antikviteta kreirala svoju okolinu, tako da upravo svojom neasketskom prijatnošću komunicira sa onim ko je u njegovom zagrljaju. Raskoš i udobnost stvaraju raznolike tkanine i slike, koje direktno ukazuju na potrebu vlasnice za romantičnim životom.
- Čitajući fantastičnu knjigu Filozofija mode, naučila sam da moderno nije ono što traje jednu sezonu, već ono što je večno. Takvo razmišljanje me je vodilo i u kreiranju životnog prostora. Uživam u lepoti predmeta koji me okružuju: zatvorene biblioteke iz XVIII veka, srebrnim svećnjacima koje sam platila hiljadu evra, a čija je vrednost danas mnogo veća, komodi koja sigurno vredi više od potrošenih dve i po hiljade evra. Srećna sam što posedujem Kordinine skulpture, slike Zeca, Hošića, Beševića, Barilija, Dimitrija i Olje Ivanjicki. Art deko motivi me iz svih uglova stana raspamećuju. Omiljene vaze sam kupila u Pekingu, u jednoj zabačenoj antikvarnici. Sama, šetkajući se uličicama na neverovatnoj januarskoj hladnoći, našla sam se u Carskom gradu, u kome sam očekivala raskoš, a naišla na milion prljavih sobica, sa mnogo više kreveta. Onda shvatite zašto ima toliko Kineza. Mora neko da spava u tim krevetima.
Verica je pazila da osećaj ušuškanosti bude povezan sa nijansama glamura, tako da stvara harmoniju dobrog raspoloženja, naročito kad domaćica razmakne svoje zavese i blaga mesečina sklizne u sobu. Hladnoći ovde ulazak nikad nije dozvoljen, a goste greje glasni smeh domaćice. Upotreba drveta dolazi do punog izražaja u ovom stanu. Udobne stolice su kvadratnog oblika sa visokim naslonima. Na njima Verica najradije sedi, dok s prijateljicama vodi tajnovite ženske razgovore. One je nikad nisu osudile zbog pogrešnih odluka, dajući joj bezgraničnu podršku.
U stanu popularne kreatorke nema alkoholnih pića koje odmah upadaju u oči. Nema ludih partija i kockanja. Prostor prikazuje emancipovanu samostalnu ženu.
- Žene koje racionalno ulaze u brak i kasnije pristaju na kompromise tako što svoju vezu kanališu na lep način samo da bi ostale sa partnerom zauvek, zaboravljaju da tu strasti više nema. Shvatila sam da je bolje da živim sama, jer sam izgubila veru da postoji večna ljubav, vrsta apsolutnog predavanja. A za mene je strast sve. Tako sam nameštala i stan. Euforično sam išla po banatskim selima i kupovala stilski nameštaj.
Renesansna spavaća soba najlepša je, ipak, kad se njen vlasnik budi pored pravog muškarca.
- Bila sam mnogo voljena i nikom nisam bila prolazna avantura. Nikad ne bih imala decu s muškarcem koga ne obožavam. Čudne su devojke koje rađaju decu sa nesrećnim matorim čičama u nadi da će im život biti lep, a ne mogu da ih vide očima i jedva čekaju da se razbole ili da im se nešto najgore desi. Ljubavni odnos je banalizovan, toliko da se uglavnom svede na seks. Ljudi preskoče nekoliko stepenika, uskoče odmah u završnu fazu, nesvesni šta su se u međuvremenu izgubili. I da, ne stidim se da priznam da sam uvek bila sa muškarcima mlađim od sebe. Ozbiljniji, stariji muškarci oženjeni su svojim karijerama. Muškarac mora da bude i lider i autoritet. A biti autoritet nekome ko je već autoritet jako je teško. Zato se nisam intaresovala za starije, niti oni za mene. Od prvog muža starija sam godinu dana, od drugog pet, a od čoveka koji mi trenutno ulepšava život starija sam petnaest godina. Moj mladi duh ne priznaje stereotipe. To što imam unuke ne znači da moram da sedim kući i da ih čuvam. I ne kažem to zato što se plašim godina. Jednostavno, osećam energiju koja mi dozvoljava da trčim uz stepenice. Ne kaže se uzalud da do četrdesete godine imate lice koje vam je Bog dao, a od četrdesete kako ste zaslužili. Zato postoje ružne devojke i lepe starice. Tako i posmatram lepotu. A ona ni u kom slučaju ne podrazumeva silikonska usta i grudi. Duh je taj koji zrači. To vam niko ne može oduzeti.
Emil Volak
Tekst je objavljen u magazinu Story, u broju 2, četvrtog oktobra 2005.
