Pre čitavih šest godina pozorišni guru Jovan Ćirilov otkrio nam je da pod svojim krovom čuva literarnu riznicu, koja predstavlja pravo nacionalno blago. Pročitao ih je sve naslove s brižljivo složenih polica, stavljajući znanje ispred klasičnih životnih prioriJovan Ćirilov
Davno je Jovan Ćirilov shvatio da sabrana dela Dostojevskog ne idu uz mesingane slavine, i da komplet Hemingvejevih knjiga ipak odskače od televizora sa ekranom veličine sto santimetara. Zato mu, kada je birao da li će živeti u raskošnom ambijentu ili privatnoj biblioteci, nije bilo teško da se odluči. Kao svestrani teatrolog i vlasnik više od deset hiljada knjiga kojima je uokvirio svoju svakodnevnicu, Ćirilov je iz plana za uređenje doma u samom početku izbacio glamurozne detalje i moderne komade nameštaja. Najpriznatiji domaći pozorišni autoritet nije patio za šablonskim enterijerom, već se vodio temeljnim principima isposnika i askete, usmerenog ka samo jednom cilju – neutoljivom uživanju u umetnosti i znanju.
Životni prostor kontroverznog domaćina ne ostavlja posetioce ravnodušnim, naročito ako se povedu priče o filozofiji braka, mitu homoseksualnosti ili književnosti. Jedan je od retkih koji se nikad neće sakriti iza lažnog štita emotivne diskriminacije, iako iza sebe ima brak sa ženom. Umesto toga, napravio je iskorak u stidljivom priznavanju istopolne seksualne orijentacije.
- U jednoj mačo civilizaciji nije se lako opredeliti kao homoseksualac – iskren je Ćirilov. - Dok sam javno pričao o homoseksualnosti, morao sam da pokažem hrabrost. Ipak, to ne sme da obeleži neku društvenu ličnost koja je, recimo, pesnik, glumac ili dobar inženjer. Jako je loše kad se neko identifikuje kao homoseksualno orijentisan samo zbog paradiranja, ne shvatajući da će tako da prekrije svoj pravi karakter koji je u suštini istaknutiji od pojma seksualnosti. Civilizacija počinje onog trenutka kad su sve elementarne stvari učovečene. Danas, kada jedemo meso, ne kidamo ga rukama i zubima kao u praistoriji. Ne stanujemo više u hladnim pećinama. Ljubav ne vodimo samo zbog reprodukcije, bez duhovne dimenzije, već zbog poezije čija ritmika i arija znače više od pukog seksualnog čina. Priroda je dovoljno lukava da je u čoveku sačuvala životinjsku potrebu za seksom, uglavnom prema drugom polu. Ali, čovek je to usavršio i oplemenio. Naročito ljubav prema istom polu, pošto je biološki necelishodna. Svakog člana moje porodice pratila je izražena količina ljubavi i zaljubljenosti. Moja baka se, čak, ubila na mansardi svoje kuće zbog nesrećne ljubavi.
Zidovi stana u Bulevaru kralja Aleksandra, od davne 1956. godine kada su nastali, svedoci su mnogih rađanja i gašenja ljubavi. I vremena dok je Ćirilov verovao da će kraj života dočekati sa Majom Marković, sa kojom je sa radošću zamišljao kako će urediti svoje bračno gnezdo. U nju se zaljubio još u gimnaziji i njihovoj sreći nije se nazirao kraj kad su saznali da će postali stanari stambenog prostora od šezdeset dva kvadrata.
- Do 1956. godine bio sam pozorišni reditelj, mlađi dramaturg, bez stana. U mojoj dvadeset petoj godini dobio sam svoj dom i do danas sam u njemu. Nikad nisam želeo da se selim iz njega. Zajedno sa Majom uređivao sam ovaj prostor, u funkciji života, a ne prezentovanja kad dođu gosti. Posle trinaest godina braka, razveli smo se mirno. Dosta mi je ovog boemskog života, želim da živim normalno, rekla je i otišla. Nisam se mnogo raspitivao, ali sam saznao da je izabrala čoveka koji je imao više para. Pružio joj je mogućnost da živi onako kako želi. Rastali smo se u miru, kao i moji roditelji. Majka je otišla za svojom ljubavlju, a i Maja je otišla za svojom. Vodili smo paralelne ljubavne živote. Ne stidim se toga. Čovek nije monogamno biće. Po Frojdu, čovek je u velikoj meri biseksualan. Moja žena nije želela decu. Žalim što nemam potomke, ali ne očajavam zbog toga.
Razvod je doneo promene u kulturi življenja umetničkog direktora BITEF-a. Komadi nameštaja koje je nekada sa pažnjom birao, gubili su smisao dok se pitao gde je pogrešio u braku. Ni škrinja od intarzija koju je još davno dobio na poklon od prijatelja svoje majke, ni akvarel poznatog arhitekte Andre Stevanovića, ni teški krevet od ružinog drveta, ni turski i persijski ćilimi, ni svi ostali vredni kućni detalji, nisu mogli da upotpune osećaj praznine nakon Majinog odlaska. Samo su knjige i znanje koje je iz njih upijao lagano uspevali da vrate Jovana u normalan životni kolosek.
- Ne volim da se dičim svojom nesavršenošću i grešnošću, jer je i to neka vrsta samohvalisanja. Ako bih govorio apstraktno, čovek nema veće sreće od erotske. Najjača emocija je kad voliš i kada si voljen, a to je kombinovano sa erosom. Ali, tada su moguća najveća razočaranja, kad se shvati da ljubavni osećaji slabe, nestaju i da im dolazi kraj. To se dešavalo i u ovom stanu, dok sam se osećao kao poslednja seljanka, koja je očajna, ne može da veruje šta joj se dešava, pokušava da održi neodrživo, sve više grabi, a što više grabi, više gubi. Danas osećam bol zbog razvoda sa Majom, ali ga ne racionalizujem i čeprkam po tome. Živim u svom malom svetu. Monte i Paskal su govorili: Čovek može putovati po svojoj sobi. Najlepša putovanja sam imao u ovom stanu. Knjige o Arktiku i Antarktiku, o svim udaljenim delovima sveta, povezale su me sa celokupnim univerzumom i čovečanstvom. Najviše volim da čitam dobru poeziju ili lingvističke knjige, one najdosadnije, koje govore o poreklu reči. Volim i dobru erotsku poeziju, nikako pornografiju. Ne zbog uzbuđivanja, već zbog poetskog rečnika kojim se opisuje erotika ljudskog bića, koja je neretko drugačija od ličnog erotskog osećaja. Dešava mi se da ne znam gde se nalaze pojedine knjige, što ume da iznervira, naročito kad vam je neka hitno potrebna. Evo, jednu dramu sam tražio dva dana. Sav sam se oznojio dok je nisam našao.
Bilo da je reč o ormaru ili o stolici, Ćirilov danas ne obraća pažnju na cenu i estetiku nameštaja. Vrednost potire opštom snažnom koncepcijom naslaganih knjiga. Police su mu odavno postale najznačajniji deo nameštaja. One su velikih razmera i, tamo gde im knjige dozvoljavaju, ukrašene predmetima donetim sa mnogobrojnih putovanja.
- Nasledio sam mamin prezir prema krupnoj buržoaziji, iako je i ona poticala iz jedne takve porodice. Posedujem taj antimalograđanski stav, koji nikako nije proleterski, ali je drugačiji od onog uz koji bi se u stanu podrazumevale zlatne kvake. Ljudi koji ukrašavaju domove nesvesni da novac i lepota nisu obavezno u proporciji, okruženi su kičom i šundom. Jure za statusnim simbolima, a nisu svesni da greše. To je nova građanska klasa, koja u prvoj generaciji jednostavno nije suptilna. U mom stanu ne čuju se salonski razgovori, oni seminarski. Teme se mešaju od onih koje dotiču odnose mita, stvarnosti i filozofije, do odnosa legende i bajke. I skoro uvek se ogovaraju odsutni, ali tobože na visokom nivou, kroz analizu karakteroloških osobina, ne onako kao se ogovara na selu, na roglju, ili ćošku. Jesam ja ovde puž u svojoj kućici, naročito kad sam sa svojim knjigama, ali mi je žao što ću umreti. Ostaviću svoje prijatelje, koji će se verovatno brzo utešiti. Kada bih znao da ću na onaj svet poneti knjige, pa makar bio u dva kvadrata i smrt bih očekivao sa radošću.
Emil Volak
Tekst je objavljen u sedmom broju magazina Story, 8. novembra 2005. godine.
