Prilikom opremanja novog stana na Vračaru voditeljka nacionalne televizije Srbije Olivera Jovićević i njena ćerka Dunja ispoljile su svu svoju kreativnost i stvorile enterijer u kome je komfor prioritetOlivera Jovićević
Autorka i voditeljka popularnog informativno-političkog magazina Upitnik na RTS-u, Olivera Jovićević, svoj mir i inspiraciju za poslovne podvige pronašla je u beogradskom naselju Vračar, gde u stanu od osamdeset kvadrata uživa sa svojom osmogodišnjom ćerkicom Dunjom. Životni kutak ove šarmantne novinarke čini nekoliko prostorija među kojima dominira maštovito opremljen dnevni boravak. U njemu se, osim bele kožne garniture i zidova okupanih u pastelne tonove i ukrašenih zanimljivim umetninama, nalaze brojna dela ruske literature i najrazličitiji suveniri. Slike Janoša Mesaroša odlično se uklapaju u ambijent njene spavaće sobe, dok su zidovi Dunjine odaje išarani tablicama množenja. Topla porodična atmosfera naslućuje se od samog ulaza, sa koga se pogled pruža na praktično uređenu kuhinju, u kojoj voditeljka svojoj mezimici često priprema omiljenu tortu sa malinama i specijalitete kuće – makarone i salatu sa kukuruzom. Oliveri je cilj bio da se u svom domu oseća potpuno relaksirano.
- Opuštenost je glavno osećanje koje nas obuzima u stanu. Enterijer svakog doma najbolje opisuju oni koji u njemu žive, a bitno je i kako se odnose prema stvarima kojima raspolažu. Moja ćerka i ja ne robujemo predmetima, pa smo se trudile da ih učinimo svrsishodnim za nas i našeg ljubimca, malog francuskog buldoga Džampera. Želele smo potpunu udobnost i komfor koji smo ostvarile tako što smo izbegle drhtanje nad skupocenim metalom, debelim tepisima, staklom i drugim materijalima čije bi nas prisustvo samo opterećivalo. Nedavno mi je koleginica Nataša Miljković, koja je prvi put došla da nas poseti, još s vrata rekla: Ovde bih mogla da ostanem da živim, što je za mene bio kompliment – priča lepa novinarka, koja ne deli krov nad glavom sa Vlatkom, ocem njene mezimice, ali to nimalo ne remeti osećaj savršenog porodičnog sklada i topline.
- Kada smo pre dve godine kupili ovaj stan, dogovorili smo se da promenimo raspored prostorija, što je podrazumevalo izmeštanje kuhinje, tako da smo dobili dečiju sobu, i proširenje dnevnog boravka na račun hodnika. Ćerkinu prostoriju takođe planiramo da obogatimo galerijom, koja će šest metara visokom prostoru dati autentični pečat, budući da ona sada iznutra vizuelno podseća na dvorac, pošto se kosa tavanica diže nebu pod oblake. Trudiću se da i nakon finalnih radova stan zadrži svoj komoditet, koji je posebno važan kada Džamper i Dunja krenu da jure ukrug na relaciji predsoblje-kuhinja-dnevna-dečja soba. Prilikom izbora nameštaja, trudila sam se da izbegnem modernističke hi-tech stvari sačinjene od mesinga i stakla. Kožna garnitura je bele boje, želela sam da bude izrazito svetla, da na njoj mogu da se odmore oči. Volim i pastelne tonove, pogotovo svetlozelenu, u koju su obojene komoda i orman sačinjeni od punog drveta, ali i tamnobraon zastupljenu u dnevnoj sobi.
Sitnice u stanu predstavljaju uspomene na mesta gde su mama i ćerka letovale, tu su i njihove omiljene društvene igre, kao i brojna literatura, jer obe vole da čitaju.
- Ni za šta na svetu ne bih dala drvene mačke, mitske simbole sreće koje smo donele iz Egipta. Završila sam Filološki fakultet, imam i mnogo knjiga, veliki sam rusofil, a koincidencija je da čak i ulica u kojoj živimo nosi ime ruskog cara Nikolaja Drugog. Nedavno sam iz Moskve, gde sam radila ekskluzivni intervju sa generalom Veljkom Kadijevićem, donela babuške, kojih ima svuda po stanu, ali i veliki broj diskova sa njihovom novom rok muzikom. U ćerkinoj sobi slušaju se hitovi Avril Lavinj, ali i melodija iz serije Rebelde. Dok smo stanovali na Banovom brdu, u našem potkrovlju s pogledom na Adu Ciganliju, volela sam da se noću, kad svi zaspu i u domu nastupi potpuna tišina, opuštam uz muziku Enigme.
Mada u ovom ušuškanom domu na Crvenom krstu, odakle se pogled pruža na prometnu ulicu kojom idu trolejbusi, vlada velika gradska buka, voditeljka za to ne mari, jer voli zvuke metropole.
- Jedva čekamo da se završi renoviranje Čuburskog parka, gde volimo da šetamo. Tu izvodimo Džampera, kojeg smo na Dunjino insistiranje nabavile kada je krenula u prvi razred. Čist je, a u šali kažemo da laje jednom godišnje, što je dobro zbog komšija – kaže poznata novinarka, koja uprkos brojnim poslovnim obavezama ima dovoljno vremena da se posveti svojoj ćerkici.
– U svemu nam pomaže teta Ljubica, koja nam često sprema svoje fenomenalne sarmice od zelja sa kiselim mlekom. Ponekad ona sačeka moju princezu iz škole, ali se češće u tome smenjujemo Dunjin otac i ja. Obožavam da kuvam, mada mi prija što nisam pod pritiskom da to radim svakog dana. Kada je reč o srpskim tradicionalnim specijalitetima, tu sam vrhunska domaćica. Na Kalenić pijaci, koja nam je u komšiluku, nabavljamo sveže povrće i voće.
- Velika nam je prednost što smo se preselile u širi centar grada, a od bivšeg komšiluka sa Banovog brda najviše nam nedostaju Ada Ciganlija i Košutnjak. Iz tih razloga vikendom popakujemo u kola bicikl, rolere i lopte i odlazimo da uživamo u prirodi – završava Olivera.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u 134. broju magazina Story, 15. aprila 2008. godine.
