- Rešili smo da se preselimo, pre svega zbog ćerkice - objašnjava Vasil. - Na Košutnjaku smo ostavili prijatan stančić pogodan za život samca ili para bez dece. Dok je Marta bila beba, bilo je simpatično deliti s njom ogroman prostor sa šankom i malu spavaću sobu. Međutim, kada je ona počela da raste, nastao je problem. Na sreću, zahvaljujući nekim familijarnim transakcijama iz Makedonije, dobili smo ovaj stan od mojih roditelja. Sada svako ima svoju sobu. Košutnjak je lep, ali je daleko od centra. Ovde ne postoji organizovan sistem saobraćaja kao u svetskim metropolama, pa da svi koji mogu beže u predgrađa. Živeo sam u Njujorku i znam da tamo ima milion opcija da se prevezete iz jednog u drugi kvart, a u Beogradu postoji samo jedna.
- Vasil koristi gradski prevoz, a ja vozim auto, ali mi ni to ne pomaže da izbegnem gužvu - dodaje Nataša. - Da se nismo preselili, Marti bi sve škole bile predaleko. Sada su svi problemi rešeni − predškolsko je na nekoliko metara od naše zgrade, Vasilova tetka Bisera stanuje na pet minuta hoda od nas, a i roditelji su nam mnogo bliže, pa se češće posećujemo. Moj tata se ranije šalio kako mu treba sendvič kada krene da vidi unuku, jer ogladni dok od kuće stigne do nas. Ponekad bih po ceo dan u rancu vukla rezervnu odeću, ako smo te večeri bili pozvani na neki svečani događaj. Išli smo da se presvučemo kod moje mame, koja živi na Dorćolu. Košutnjak ima divnu prirodu, svako jutro nas je budio cvrkut ptica, a temperatura je prijatnija nego u centru. Međutim, morali smo da budemo praktični.
Stara beogradska zgrada, u koju su se uselili početkom jula, dobila je ne samo novu fasadu već i čitav sprat, a na ulaznim vratima jednog od stanova stoji pločica sa prezimenom Hadžimanov. Iako su od jedne velike, bučne raskrsnice udaljeni samo nekoliko metara, položaj kuće je takav da zvuk automobilskih sirena ne remeti njihov mir.
Nataša i Vasil su nekoliko meseci pažljivo uređivali svaki kutak svog doma, pa im novi prostor nije delovao neobično kada su se uselili.
- Dnevna soba, koja goste uvodi u celu priču, ima identičan raspored kao u starom stanu, što pomalo zbunjuje one koji su nas i ranije posećivali. Nije nam bilo svejedno kada smo nakon sedam godina spakovali kofere i napustili stan u kojem smo počeli da svijamo naše gnezdo - kaže Nataša, dozvoljavajući suprugu da je prekine, jer se u konverzaciji idealno nadopunjuju.
- Oboje smo neko vreme živeli u Americi i često se selili. Kada imaš jedan kofer i sintisajzer, lako je da pokupiš stvari i pređeš u novi stan, gde su ti dovoljni samo krevet, kupatilo i poneki poster. Sada smo prvi put preneli ceo zajednički život, materijalizovan u predmetima koji nam znače. U svakom uglu nalazilo se pregršt stvari koje smo godinama slagali, a kada kreneš da otvaraš Pandorinu kutiju, zapitaš se odakle ti sve to. Zato je selidba potrajala mesecima i još uvek nismo preneli sve sitnice.
Useljenje u novi stan pružilo nam je priliku da obnovimo neke delove nameštaja, u čemu je glavnu reč vodila Nataša.
- U bivše potkrovlje uneli smo stolicu i krevet, a ja sam od mame donela televizor. Bili smo toliko zaljubljeni da nam ništa drugo nije ni trebalo, a ubrzo je došla i Marta. U novoj dnevnoj sobi imamo više prostora. Sto za kompjuter ima svoje mesto, pa je to improvizovana kancelarija, a kuhinju od trpezarijskog stola odvaja šank koji smo malo preuredili. Iz stana moje mame smo doneli drvene stubove koji su toliko stari da smo pukotine popunjavali lijanama. Obožavamo da primamo goste, pa smo kupili najveću moguću garnituru za sedenje, na koju može da stane dvadeset osoba.
Svi detalji u stanu su posle manje ili veće analize postale stvar kompromisa.
- Marta je bila precizna u svojim željama - kaže Nataša. - Intervenisala sam jedino kada je poželela da joj sobom dominira roze boja, pa smo se složile da to bude ciklama. Njen nameštaj je krivih linija, pa se u njenoj odaji osećamo kao u bajci Alisa u zemlji čuda. Sa Vasilom sam imala mali sukob kada sam poželela da nam na zidu u dnevnoj sobi imamo štrafte. Radio ih je naš prijatelj koji je visok dva metra, pa mu nije bio problem da ih izvuče. Mesec dana sam sa paletom šetala po kući.
- Na plafon iznad stepeništa hteo sam da okačim mnogobrojne maske i figuru u obliku guštera, koja još uvek stoji na klaviru, pa note nemam gde da stavim. Međutim, Nataša je insistirala na tim štraftama u raznim bojama.
Dom Hadžimanova prepun je najrazličitijih sitnica, ali Nataša je uverena da on još uvek nije sasvim sređen.
- Ne volim kič - nadovezuje se Nataša. – Međutim, kada to preterivanje ima stila, onda sam za. Ranije nisam volela zavese, lustere i tepihe, a sada u dnevnoj sobi imam jedan čupavi, koji mi se mnogo dopada. Opremajući ovaj stan bilo mi je jasno da sam se promenila nakon tridesete godine. Imam i divnu bižuteriju koju ne nosim, ali okačila sam je na lampu - ističe domaćica pokazujući interesantan ukras iza garniture za sedenje. - Bilo bi super da u kupatilu umesto zidane kade imamo onu sa nogicama, ali šta je tu je.
Svi komadi nameštaja urađeni su od drveta. Trpezarijski sto, kao i mali uz ugaonu garnituru, delo su njihovog drugara Miše Popovića
- Miša je izuzetno kreativan – priča Vasil. Često ide na reku, gde sakuplja panjeve koje je Dunav izbacio i pravi nameštaj. I drvena lampa iznad televizora njegovih je ruku delo. Zbog posla stalno putujemo i donosimo neobične predmete iz raznih delova sveta. Iz Japana, u kojem smo bili prošle godine, doneli smo neke zanimljive maske, kao i platneni venecijaner za prozor. Odmah smo znali da će mu mesto biti na zidu iznad trpezarijskog stola.
U njihovom stanu ima mesta i za predmete koji nisu stečeni u periodu zajedničkog života.
- Tu je i slika Natašinog bivšeg momka, koja mi posebno smeta - iskren je Vasil koji i ne pokušava da sakrije malu dozu ljubomore. A njegova supruga je uporna u tvrdnjama da delo ima samo umetničku vrednost.
- Volim kaktuse, jedan sam posebno čuvala, ali je uginuo. Vasil ga nije voleo jer je stajao na šanku, pa bi se, kad god bi posegnuo za čašicom, ubo na njega. Za devet godina, koliko živimo zajedno, šest smo u braku, sakupili smo mnogo knjiga i filmova koje smo dobijali na poklon.
Ova mala tročlana porodica uživa u veseloj atmosferi koja karakteriše njihovo umetničko gnezdo, gotovo uvek prepuno dragih prijatelja.
Iako je po profesiji umetnička šminkerka koja je iskustvo sticala na filmu, Nataša je od pre nekoliko godina počela da radi kao menadžer Vasilovog benda i veoma su uigran tim. Trenutno ne planiraju da prošire porodicu, ali nikad se ne zna.
- Marti smo se obradovali, kada smo se najmanje nadali - kaže Nataša. - Mnogo smo se voleli, pa je bilo sasvim očekivano da podižemo zajedničko dete. Svi su bili oduševljeni, jer je naša ćerkica zaista divno i dobro dete. Kako je vreme prolazilo, odrastali smo s njom i uživali u svakom trenutku. Već nakon godinu dana od Martinog rođenja, počeli su da nas obasipaju pitanjem: Kada će drugo dete, ali nama se još ne žuri. Idemo u susretu trećem albumu. Gde to piše kako mora da se ima najmanje dvoje dece? Rodila bih ja i desetoro, ali onda hoću farmu i kuću!
- Upoznali smo se pre 16 godina. Družili smo se i u vreme kada je svako imao svoju vezu i ne pomišljajući šta nam sudbina sprema. Odjednom smo počeli da se držimo za ruke, što nam je bilo koliko prijatno toliko i smešno. Pamtimo kako se naš zajednički prijatelj Sergej Trifunović iznenadio kad je video da se grlimo i ljubimo - kaže Nataša dok Vasil dodaje:
- Često su nam prijatelji nabacivali kako bi bilo lepo da se zabavljamo, jer bismo imali lepo dete. Čak je i moj otac Zafir snimio Natašu i pitao me: Ko je ova devojka, kao od porcelana izvajana?! Osetio je kako tu može biti i nešto više - ispričao je muzičar koji je odnedavno postao novi član kultnog beogradskog benda Darkwood Dub.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 53. broju magazina Story, 26. septembra 2006. godine
