Milutin Mima Karadžić: Odavde ne idem ni za živu glavu!

Neženja koga bije glas velikog zavodnika, čiju su karijeru obeležile uloge porodičnih ljudi, Milutin Mima Karadžić, otkrio nam je pre četiri godine da ne dopušta da se u njegovom domu u boemskom centru Beograda oseti nedostatak ženske ruke

Jedna od poslednjih kaldrma prestonice, Skadarska ulica, koja asocira na stari Beograd, kafane i boemski život, krije u jednom potrkovlju stan poznatog glumca Milutina Mime Karadžića. I dok su gledaoci nekoliko godina iz nedelje u nedelju zavirivali u dom Vojina Čađenovića, koga je igrao u seriji M(j)ešoviti brak, niko ne može ni da nasluti da je njegov život sušta suprotnost. Prostor od 70 kvadratnih metara, preuređen je i prilagođen pravom momačkom životu.

- Od kada sam došao u Beograd, a ima tome skoro 30 godina, kao svaki seljak, pogotovo Crnogorac, koji dođe u glavni grad, težio sam da živim u centru - priča Mima.

- Ne bih se selio odavde ni za živu glavu! Beograd volim najviše na svetu. Gde god da otputujem, a prošao sam ceo svet, od Njujorka, Sidneja i Melburna pa do Bejruta i Dubaija, jedva čekam da se vratim kući. Taj osećaj je nezamenjiv. Dara Džokić i ja često putujemo zajedno, a kad se vratimo naša sreća je ravna dečijoj! Volim Beograd i zbog osećaja koji imam kad ustanem ujutru, pa imam utisak da sam u Budvi. Znam ko se krije iza svakih vrata u Skadarskoj ulici, uđem u svaku prodavnicu i svaki kafić da domaćinima poželim dobro jutro, proćaskamo, šalimo se... Ispred mog ulaza je kiosk u kome rade dve sestre, koje mi svako jutro prijave ako je u nekim novinama izašao članak o meni. Pročitam šta pišu, uglavnom lepo, pa idem ldalje. Popijem kaficu u kafiću, kad je vreme lepo, uživam u nekoj bašti i mojoj radosti nema kraja!

Karadžić, od poslednjeg dana prošle godine, u istoj ulici ima dva doma, pošto je kupio poznati skadarlijski restoran.

- Volim da kažem kako je restoran Dva bela goluba moja druga kuća. Tamo sam se godinama hranio, sedeo za stolom i maštao da ga jednog dana uzmem pod svoje i sredim po svom ukusu. Želja mi se ostvarila. To je sada pozorišni klub-restoran, koji nije izgubio ništa skadarlijsko a dobio je nešto pozorišno. U njega dolaze i mladi i stari, čitave porodice, ali i moji prijatelji. To mi je pravi drugi dom.

Kada se pre devet godina doselio u Skadarliju, Mima je kupio stan od 45 kvadrata koji je imao terasu od 30 kvadrata. U prijatnom ambijentu dnevnog boravka, dominiraju pastelne boje i drvo.

- Uz urednu građevinsku dozvolu, nadzidao sam dve sobe i sada imam stan od 70 kvadrata - objašnjava uz osmeh.

- Relativno skoro sam ga ponovo renovirao. Često menjam boje zidova, zasitim se pa prekrečim. Nisam veliki stručnjak za uređenje enterijera, ali volim da mi bude udobno. Prija mi kada mi neko dođe u goste, a kod mene često dolaze moji prijatelji i kolege, pa mi kaže: Baš ti je ovde lepo i toplo. Gosti su kod mene komotni, iako ja određujem sva pravila ponašanja, jer to ne podrazumeva da se kod mene sedi onako uštogljeno. Mogu da se podignu noge na sto ili na kauč.

Mima je rodom sa Durmitora, odrastao je u Nikšiću, ali mu je već 20 godina onaj pravi porodični dom u Budvi. Tamo mu živi majka i tamo se organizuju porodični skupovi.

- Maltene smo starosedeoci u Budvi. Nekada je moj dom bila Jugoslavija. Sada volim da kažem kako je zimi moj dom Srbija i Crna Gora, a preko leta Crna Gora i Srbija. Ipak, moj najintimniji kutak je u Beogradu. A u stanu, najviše vremena volim da provodim u radnoj sobi. Tu su knjige koje volim, sprave na kojima vežbam, neke meni značajne sitnice... Specijalno mesto imaju porodične fotografije majke, oca i dede. Veoma sam vezan za svoju porodicu i volim da su mi slike najbližih uvek pred očima. Posebno mesto u mom srcu i stanu zauzima predmet koji je porodično nasledstvo. To je ćemer, ženski pojas, deo narodne nošnje. Dobio sam ga od oca, njemu je ostalo od majke, a njoj od bake. U doba Njegoša, donesen je sa španskog dvora, nema neku vrednost osim porodične, za mene, jer se prenosi s kolena na koleno. Dopao je u moje ruke jer sam najstariji od dece, a i prvi sam došao do svog stana pa sam imao gde da ga čuvam.

Mnogo detalja, ukrasa i slika nalazi se u ovom dvosobnom stanu.

- Skupocenih slika u mom stanu nema. Nisam nikada u stan unosio stvari po tome koliko zaista vrede, već po tome šta meni znače. Slika može da bude i kič, ali ako me podseća na nekog, meni je draga. Žarko Laušević mi je jednom poklonio sliku koja me podseća na naše druženje iz studentskih dana, iz mladosti. Sećam se i poklona, opet slika, koju sam dobio od članova Srpskog pozorišta u Budimpešti. Kada sam potpisao ugovor za njih, usledilo je slavlje u polusrpskom selu blizu Budimpešte. Uručili su mi tu sliku, a onda smo slavili moj potpis tri dana i tri noći uz ogromnu količinu vina. Vrednost ostalih predmeta koje sam uneo u kuću je u tome što sam ih doneo sa raznih putovanja. Poneki me podseća na značajne događaje, neke sam dobio od dragih ljudi ili sam kupio u vremenu koje me podseća na neko lepo druženje. Maske, kojih ima na sve strane, donosio sam iz raznih krajeva sveta, i podsećaju me na putovanja.

Jedan kutak u dnevnom boravku neodoljivo podseća na mali muzej. Tu su smeštene sve nagrade koje je Mima osvojio.

- Čuvam ih i volim kad me svakodnevno podsete na uspeh koji mi je publika dala, jer, jedine nagrade koje sam u životu dobijao bile su nagrade publike! Nikada ni od jedne kritike nisam bio nagrađen, zbog čega mi je drago. Ne cenim sud neostvarenih reditelja i pisaca koji su počeli da pišu kritiku.  Najbitnije mi je da je publika zadovoljna i to što svako veče dobijem aplauz.

U stanu je sve je na svom mestu, osim ogromnog frižidera koji zbog svoje glomaznosti nije stao u kuhinju, pa je Mima za njega morao da pronađe posebno rešenje:

- Na ulasku u dnevnu sobu napravljen je gipsani zid koji obavija ovu veliku kutiju. Ništa posebno i neobično, ali mi se učinilo kao idealno. Prostor uređujem onako kako mi padne na pamet. Možda pravim neke greške, ali meni ne smetaju. Šta vredi da se nešto dopada gostima, ako se ja o to spotičem?! Šank sam izbacio jer je nepraktičan za stan. Lepo ga je imati u kući od 300 kvadrata, meni je zauzimao prostor. Volim da pripremam hranu i lepo ugostim sve koji mi dođu u posetu. Glumac sam i družim se sa veoma mnogo ljudi koji su javne ličnosti. Dođu mi prijatelji i kolege posle predstave, družimo se, raspričamo i zapijemo. Sa komšijama sam u vrlo lepim i korektnim odnosima. Komšijskim, što bi se reklo. Nikada mi nisu rekli ni da im je posebno drago što im je komšija glumac, ali se ponašaju kao da je tako i ja im verujem.

Iako su mu oduvek pripadale uloge oženjenih muškaraca, a njega samog prati reputacija velikog osvajača ženskih srca, Mima i dalje živi sam.

- Satkan sam da budem porodičan čovek i stvoren da budem otac jer obožavam decu. To jako želim. Sticajem okolnosti, trenutno živim sam. Ali, možda neću još dugo, ko zna!? Nemam ideju s kim bih nastavio život, ali želim decu, ženu i topli dom. Najmanji je problem preurediti stan u porodično gnezdo za jedno popodne. Svestan sam da treba mnogo toga da se skocka u životu da bi se stiglo do porodice. Mnogo puta su se kockice slagale lepo u mom životu, pa ne vidim razloga što mi se ne bi opet nešto lepo desilo. Nisam se opekao o brak, to je sigurno. Ne mogu da kažem da sam kućevan čovek. Svakog dana imam snimanja, uveče predstave, sad vodim i restoran. Kod kuće samo prespavam.

U Karadžićevom stanu ipak se ne primećuje da nedostaje ženska ruka. Sve je na svom mestu, uredno i ušuškano.

- S vremena na vreme, dolazi devojka koja čisti stan. Nisam preterano pedantan, ali nisam ni aljkav. Mogu da dopustim sebi da jedem i u krevetu, nemam pravila ni u životu a pogotovo ne kod kuće. Celog života radim onako kako mi odgovara. Često zadremam u dnevnom boravku, probudim se u neko doba noći pa pređem u spavaću sobu. Dešavalo se da zaspim i obučen, gledajući neki film. Nedosaje mi terasa od koje sam napravio sobe, ali imam divnu u Budvi pa mi je lakše. Zato mi je cela Skadarska ulica jedna velika terasa. Ispred zgrade je bašta koju ja u proleće sređujem, a ispred ulaznih vrata imam mnogo zelenila. Brinem o cveću i veoma ga volim. Za kućne ljubimce ne bih imao vremena. Neka izvinu svi koji drže životinje u stanu, počev od mog rođenog brata Milana koji ima preslatkog psa, ali smatram da je kuća za ljude, a dvorište za životinje. Druga je stvar da imam kuću sa baštom. Ali o njoj ne maštam, jer kuća s baštom isključuje centar, a bez centra ne mogu!

Jasmina Antonijević

Tekst je objavljen u 16. broju magazina Story 10. decembra 2006. godine.