Kada se pre nekih dvadesetak godina iz Beograda doselila u Novi Sad, junakinja kultnih domaćih filmova i serija Mira Banjac bila je spokojna i srećna, jer se vratila svom zavičaju. Odrasla je u Sremu, u selu Erdevik, školu je završila u Novom Sadu, gde je potom preko dve decenije provela u Srpskom narodnom pozorištu. Iz tih razloga nikada se nije sasvim navikla na Beograd, u koji je došla usred jedne pozorišne sezone, na poziv Mire Trailović. Kako sama kaže, samo je Atelje 212 bio njen istinski dom, ali duboko u sebi osećala je da ne pripada prestonici. Danas jednako uživa da, dok odlazi na Riblju pijacu, u novosadskom Dunavskom parku priča sa labudovima, kao i da tokom večeri u svom udobnom krevetu čita omiljenu literaturu. Sve to, naravno, kada u nabijenom tempu zbog istovremenog rada na tri serije, zakači jedan slobodan dan.
- Puno toga me vezuje za Novi Sad. Ovde sam provela značajne godine svog života, rodila sina, sahranila mamu... U Novom Sadu se osećam kao da sam među svojima i uvek dobrodošla. Uz to, u svom stanu nadomak Dunava imam spokoj i mir, što mi je najvažnije – objašnjava slavna glumica.
- U poslednje vreme za mene je slobodan dan misaona imenica, ali kada naiđe jedan takav, onda najviše volim da budem kod kuće. Dom traži svog gospodara, ali i slugu, a ja sam od onih domaćica koje u kući uvek imaju posla. Rado se bavim sitnim pospremanjem, kuvanjem, ali umem i da uživam u svom omiljenom kutku.
Iako stan svojim visokim plafonima, masivnom drvenarijom i dodatnim ulazom koji je nekada bio rezervisan za poslugu, ostavlja utisak otmenosti, na samom ulasku u dom Mire Banjac oseća se domaćinska atmosfera. U prostoru koji deli sa sinom Branom, televizijskim snimateljem, nema statusnih simbola koji odaju da na toj adresi stanuje jedna od naših najvećih glumica. Danas, u sedamdeset devetoj godini, kada se svojoj profesiji daje više nego ikad, srećnom je čini kada nađe vremena za mala zadovoljstva, kao što su dugo ispijanje prve jutarnje kafe sa Branom ili pripremanje posluženja za prijatelje.
- Jako sam vezana za dom i draže mi je da prijatelje okupim oko trpeze u svom dnevnom boravku, nego da se družimo bilo gde van kuće. Komšije su mi kao šira porodica, imamo običaj da jedni drugima šaljemo ono što pripremimo, pa plehovi i tanjiri sa pitama i kolačima kruže od vrata do vrata. U našoj kući obedovanje je ritual. Svakog dana ručamo u isto vreme i uvek postavljam beli stolnjak i kompletan pribor za ručavanje, bez obzira da li smo ja i Brana sami ili nam neko dolazi. Valjda kao i svaka Sosa volim da kuvam. Brana ide u lov, pa neretko pripremam divljač koju tog momenta imamo u frižideru, uz dodatak svežeg povrća koje pazarim na pijaci. Već sam se toliko izveštila da imam i svoje specijalitete, kao što su supa od divlje patke ili pašteta od fazana.
Kada su ušli u stan, Miru i njenog sina Branu čekao je veliki posao. Renoviranje je dugo trajalo, jer su do željenog izgleda dolazili postepeno. Zidovi su iznova farbani, a podovi kompletno obnovljeni. Kombinacija parketa i velikih pločica u boji terakote sa nameštajem od drveta učinila je da u stanu dominiraju prirodni tonovi. Za enterijer je velikim delom zaslužan Brana, kome je pravljenje nameštaja još jedna od mnogih strasti.
- Brana je podrum zgrade adaptirao u svojevrsnu radionicu iz koje su proizišli jedinstveni, praktični komadi. On je u stanju da po ceo dan oblikuje i lepi drvo. Policu u kombinaciji drveta i stakla za moju biblioteku napravio je za jedan dan, a posebno volim svoju crvenu kuhinju – ponosno kaže Mira.
– Kada smo se uselili, obnovili smo mnoge stvari kako bismo stvorili funkcionalan i istovremeno komforan prostor. Dom shvatam kao krajnje utočište, pa smo ga zato postepeno obogaćivali detaljima. Umetničke slike sakupljali smo godinama i one enterijeru daju neophodnu dozu topline. Uvek sam radije izdvajala novac za slike, nego kupovala krpice i kremice. Brana mi čak prebacuje da previše štedim na sebi i mislim da je u pravu.
Mira se ne vezuje za detalje i nikada sa putovanja nije donosila suvenire koji bi je podsećali na mesto na kome je bila, a njene uspomene na saradnju sa velikim rediteljima i glumcima zabeležene su samo na fotografijama sa seta. Najbrojnije, i njenom srcu najdraže, jesu one na kojima je sa kolegama-drugaricama Batom Stojkovićem i Zoranom Radmilovićem, ali ima i onih sa holivudskim zvezdama poput Edrijena Brodija i Marka Rafala. Nagrade, ipak, imaju poseban tretman, pa joj je gubitak jedne posebno važne veoma teško pao.
- Sve moje nagrade stoje na jednom mestu, osim onih koje su mi vratili iz Muzeja pozorišta, pa su još uvek u kutiji. Dobila sam ih mnogo i svaka mi je podsetnik na minuli rad i vreme koje sam provela u glumačkoj profesiji. Još sam u čudu zbog toga što mi je nestao Dobričin prsten koji sam dobila 2000. godine. Svaki put kada pogledam u kutiju, stegne mi se knedla u grlu, ali još se nadam da je tu negde i da smo ga u nekoj od onih situacija kada je kuća puna možda zaturili.
Mira priznaje da joj nedostaju nekadašnje sedeljke u bifeu Ateljea, u kojem su se vodili konstruktivni razgovori njoj dragih ljudi, ali kvalitet njenog društvenog života nije se smanjio otkako se vratila Novom Sadu. I dalje posećuje pozorište, brojne koncerte i izložbe. Jedino žali što njen voljeni sin, koji joj je s godinama i najbolji saveznik, nije bio oduševljen povratkom u vojvođansku prestonicu. Razlog za to delimično leži u činjenici da je poslom bio vezan za Beograd, a delom jer je isprva želeo kuću, a ne stan. Od ove Branine želje, međutim, njih dvoje još nisu odustali.
- I Brana je, kao i ja, odrastao u kući i oboma nam je blizak taj osećaj da nekom zdanju pripadaš u temelju. Imali smo nameru da u Novom Sadu kupimo kuću, ali nije nas poslužila sreća, jer je jedina koja nas je oduševila prodata pre nego što smo agentu za nekretnine uspeli da saopštimo da smo zainteresovani. Rešenje je bio ovaj salonski stan, dovoljno komforan za nas dvoje i na prvom spratu, zbog čega nemamo utisak da smo u zgradi. Još povremeno razgovaramo o mogućnosti da se jednog dana preselimo u kuću – otkriva slavna glumica.
Danka Grubačić
Tekst je objavljen u 128. broju magazina Story četvrtog marta 2008. godine.