Pre dva dana nismo mogli da krenemo odavde sa ove stanice.
A zašto to?!, potrudih se da smireno upitam.
Svetlana Ceca Ražnatović: Molitve u manastiru
Ne dade nam Sveti Vasilije! Ništa se ne čudite, ali je ovo živa istina, što ja velim. Ovde na stanicu uđoše čovek i žena, imahu tu negde oko pedeset godina. Bili su u Ostrogu. Mašinovođa upali, da krene voz – ne može! On izađe iz lokomotive i zagleda mašinu sa svih strana, sve ispravno. Ona nepomična, ka kamen studeni, kao da je neka nevidljiva sila drži.
Mašinovođa onda meni ljutito viknu: 'Idi iz vagona u vagon i svi koji su bili u manastir Ostrog neka iziđu iz voza'.
Kad u jednom vagonu to rekoh, neki stariji čovek me popreko pogleda, pa reče:
Vala smo se mogli nadati svemu i svačemu u ovome vaktu, ali da će doći vreme da nam brane da idemo našem Svetom Vasiliju, e tome jadu se još nismo nadali. Ali ono što je Bog stvorio ljudi ne mogu uništiti.
’Stari, tebi nisam ništa rekao, ti putuješ od Nikšića i idi dalje mirno, ne radi se o tome što ti misliš.'
U susednom vagonu upitah isto i jedan čovek i žena rekoše u glas:
Mi smo bili u Ostrogu!
Molim vas, uzmite svoje stvari i izađite iz voza, rekoh im ozbiljnim tonom. Bez pitanja, bez reči uzeše svoje putne torbe i izađoše. Čim iz voza izađoše, upali se lokomotiva i naš voz krenu prema Danilovgradu.
Sutra dan evo ti ga opet onaj čovek sa ženom na stanici, čekaju da uđu u naš voz. Nemojte opet, da zbog vas voz ne može da krene sa stanice.
Neće, neće, mi smo bili grešni, rekoše oni.Mi smo bez znanja monaha uzeli bili jednu stvar iz Ostroga, kao za uspomenu mislili smo. Vratili smo je u manastir i zatražili oproštaj od Svetitelja i ispovedili se. Videli smo juče dobro kolika je cena greha. Ali, hvala Bogu i Svetom Vasiliju što su bili ovako blagi prema nama. Što nas nisu ošamarili teškom kaznom. Govorili su lagano. Svaku su reč merili.
Oni me naučiše da slušam i verujem u čuda.
E to su bili čestiti ljudi, kad su imali hrabrosti da lični greh javno priznaju, rekoh ja.
Jeste, vala, čoče, rekoše to i ponoviše tu priču pred punim vagonom naroda, od kojih su se mnogi u čudu krstili. Videli su kako je svetac branilac pravde i svog manastira.
I kondukter nastavi: Ono dvoje još i ovo rekoše: Sada smo dobro utvrdili koliko je Sveti Vasilije veliki i shvatili koliko je grešno i neoprostivo iz svetinje uzimati. Iz svetinje čovek mora da izađe samo čist, ispoveđen, mirne duše i čiste savesti, pomiren sa Bogom i ljudima, završi svoju priču kondukter rečima ono dvoje.
Iz ovoga istinitoga čuda dobar su nauk naučili i oni, a i mi, jer savest je kao hiljadu svedoka, kaže vizantijska poslovica. I tako, veliki Svetitelj, čija čudesa teku vekovima i u nedogled idu, ovim čudom daje odgovor na etičko pitanje – ne uzimaj tuđe.
