Čuda Vasilija Ostroškog nebrojana su, a ovo je jedno od takvih, kada je Sveti Vasilije zaustavio voz koji je kretao sa stanice.
Čim je dvoje ljudi oslobodilo kupe, lokomotiva se upalila i voz je krenuo prema Danilovgradu, a do tada – ni makac!
Severina Vučković: Pod Ostrogom u potrazi za mirom
Bilo je leto 1982. godine. Pošli smo iz Sarajeva na poklonjenje velikom svetitelju, Svetom Vasiliju. Posle celivanja njegovih svetih moštiju, molitve i kraćeg zadržavanja u manastiru, spustimo se krivudavim, uskim puteljkom, dole niz ostroške strane.
Najzad, pomalo izgrebani od usputnih kupina i bagrema, stigosmo veseli na železničku stanicu Ostrog. Supruga sa desetogodišnjim Božidarom i osmogodišnjim Zarijom prva uđe na vrata vagona, ja polako krenuh za njima, kad iznenadno ispred mene stade kondukter.
Vi iz Ostroga?, upita nekako poslovno hladno i zagonetno.
Jesmo, hvala Bogu iz Ostroga i od Svetog Vasilija, slava mu i milost!
Jeste li što uzeli od tuda?, upita.
Ja ostadoh nem pred ovako neočekivanim dočekom i čudnim pitanjem, pa i ja počeh zagonetno: Ma, kako da nismo. Zar iko iz Ostorga ide prazan? Uzesmo i blagoslov od Svetog Vasilija. Poljubismo njegove svete ruke da nas mimoiđu nesreće i nevidime muke.
Čuješ, čoče, odole ga voz neće ni mrdnuti, dok mi ne kažeš, jeste li bez pitanja tamo, iz svetinje uzeli neku stvar da nosite doma?, to izgovori smrtno ozbiljnog lica.
Ja se naglo uozbiljih i rekoh mu: Sačuvaj Bože od takve pameti, da iz svetinje nešto otimamo ili krademo. Mi u svetinju nosimo poklone. Nama je porodična sreća i blagoslov sveca miliji od svih stvari na svetu.
On mi onda reče mnogo uljudnijim glasom: Oprosti, morao sam te to pitati, malo pričekaj tu, pa čućeš i zašto.
Onda strča niz stepenice vagona, rukom mahnu prema mašinovođi ireče mu: U redu je sve!
I voz krenu. On me sad raspoloženije uze pod ruku i sa mnom uđe u kupe, naplati karte i poče priču:
Nastavak na sledećoj strani.
