Srpska pravoslavna crkva sutra slavi Lazarevu subotu, praznik koji se uvek slavi subotom, u šestoj nedelji posta.
Lazareva subota ili Subota pravednog Lazara, u srpskom narodu poznata je još i kao Vrbica, jer je tada Hrista ušao u Jerusalim, gde su ga dočekala deca.
Prema Jevanđelju po Jovanu, na vest o Lazarevoj smrti, Isus je došao u Vitiniju gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen. Došao je do groba i zatražio da se skloni kamen. Pozvao je Lazara da izađe i ovaj je to učinio, uvijen u pogrebni pokrov.
Događaj Lazarevog vaskrsenja je, prema četiri Jevanđelja, uvod u novu veru, u Vaskrsenje. U hrišćanstvu taj praznik ima značenje pobede života nad smrću i na bogosluženjima se tog dana pominju voljna stradanja Hristova i vaskrsnuće Lazarevo, kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika.
Nakon Lazarevog vaskrsavanja, Isus je sutradan, na Cveti, svečano ušao u Jerusalim, a razdragani svet svečano ga je dočekao, noseći u rukama palmine grančice. Pravoslavni vernici kao uspomenu na taj događaj proslavljaju Vrbicu, koja za hrišćane predstavlja praznik dečije radosti, jer je Hristos, polazeći u Jerusalim rekao: "Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko".
U tom činu je i simbolika vrbe, po kojoj i praznik nosi ime. Ona simbolizuje palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim.
Narodni običaji i verovanja
Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.
U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom.
Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.
Mašta našega naroda je - koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).
U nekim mestima u Srbiji, postoji i običaj po imenu Lazarice, kada devojke okićene vrbovim granama, idu od kuće do kuće i pevaju pesme koje prizivaju zdravlje.
"Igraj, igraj, Lazarke,
gola, bosa, Ciganke,
ova kuća bogata,
ima dosta dukata,
i u toru ovčice,
a u kući dečice..."
Ovu pesmu često pevaju i dodolke. Uz devojke idu dva do tri muškarca sa štapovima da "brane" devojke od nasrtljivaca i da nose skupljene darove.
Nekad se jedna od devojaka obuče u muško i predstavlja Lazara.
NE PROPUSTITE
