Iako je godinama izložen strogim pravilima modnog sveta, maneken Lazar Sakan ne dozvoljava da mu stalna promena trendova na pisti utiče na lični stav u odevanju. Zanimljivije mi je da brine o stajlingu svoje nežnije polovine, nego o garderobi koju bira za sebe, a zbog spremnosti na eksperimentisanje u modi, ne želi da precizno definiše svoj stil. Ovaj zgodni kreativni menadžer agencije New moment u poslednje vreme posvetio se tajlandskom boksu u kome je našao prirodnu ravnotežu duhovnog i telesnog pa više ne brine ni o višku kilograma kojim je kao tinejdžer bio opterećen. Dok se nekada oblačio kao skejter, danas bi najradije po ceo dan šetao gradom u papučama, majici i šortsu.
Koji parametri određuju definiciju vašeg modnog stila?
- Do petnaeste, šesnaeste godine konstantno sam bio opterećen novim trendovima. Nosio sam nove patike i menjao garderobu, satove, naočare, jer mi je modiranje bilo veoma bitno. Čak sam i u školi po tome bio prepoznatljiv, sve dok u jednom trenutku nisam promenio način shvatanja mode. Poželeo sam da se osećam komotno i počeo da nosim starke, majice i farmerke.
Da li je na tu promenu uticalo i to što ste profesionalno počeli da se bavite manekenstvom?
- Promena u stavu desila mi se neposredno pre ulaska u svet mode i od tada se ne bavim svojim oblačenjem. Bitno mi je da sam uredan i čist, a dešava se da konstantno menjam dve od sto majica koliko ih imam u ormaru. Mrzi me i da idem u šoping, pa odeću donosim sa putovanja.
Kako izgleda idealna elegantna kombinacija?
- Uvek sam za slobodnije vizuelne izraze, čak i kada je reč o vrhunskoj eleganciji. Tako odelo kombinujem sa patikama, majicom, nekim neobičnim kaišem ili tregerima.
Nosite li isključivo brendiranu odeću?
- Ne, osim kada takve stvari biram zbog njihovog kvaliteta, što je slučaj sa Diesel farmerkama. Ne pratim slepo novine ni u jednom brendu.
Možete li da napravite paralelu između ulične mode u Americi, gde ste živeli, i načina odevanja kod nas?
- Uopšte ne obraćam pažnju na to kako se drugi oblače, već isključivo brinem o tome da se ja osećam komotno. Nažalost, u Beogradu mi klima ne dozvoljava, ali najradije bih po čitav dan šetao u japankama, majici i šortsu. Čeznem za takvim oblačenjem i na poslovnim sastancima, s tim što bih naravno umesto šortsa nosio farmerke.
Imaju li zaposleni u vašoj agenciji propisan dress code?
- Prilično je liberalan, pa i ja često dolazim na posao u japankama, mada mi učestalo renoviranje beogradskih ulica sve manje dozvoljava takav odabir obuće.
Utičete li na modni stil voljene osobe?
- Mnogo se više bavim odevnim kombinacijama svoje drage, nego svojim izgledom. Obožavam da sugerišem svojoj devojci kako bi trebalo da izgleda u datoj situaciji. Cenim svoj ukus i u svakom momentu znam šta mi se na njoj sviđa, a šta ne. Uglavnom joj predlažem da široke pantalone zameni mini suknjom ili joj govorim kakvu bi frizuru trebalo da ima.
Zbog uloge u filmu Šišanje trenutno nosite čirokanu. Koliko ste privatno skloni eksperimentisanju sa frizurama?
- Pre izvesnog vremena ošišao sam se na svoju ruku i shvatio da mi sasvim lepo stoji kratka kosa, mada nikada sebe nisam zbog frizure doživljavao kao ekscentrika. Jednom prilikom diskretno sam ofarbao kosu u svetlu nijansu, a kada budem skidao krestu sa glave, ofarbaću se u crveno na dan-dva.
Sećate li se neke kombinacije koju ste nosili na pisti, a nikada je ne biste privatno obukli?
- Ne, jer nisam od onih manekena koji rade sve i po svaku cenu. Nikada na primer ne bih izašao na pistu obmotan nekim lancima, i ne prihvatam bilo kakvo nametanje onoga što mi se ne sviđa.
Kakav veš volite?
- Najbitnija mi je udobnost veša i čarapa. Najčešće kupujem crne, uske bokserice i identične parove čarapa u crnoj i beloj boji.
Koliko često ste bili meta modnih žirija u časopisima?
- Uglavnom sam viđao pohvalne komentare i niko mi se nije žestoko zamerio. Oni negativni glasili su identično, pa je većina takozvanih modnih stručnjaka komentarisala: Nezanimljivo.
Kako negujete svoje telo?
- Stalnim treninzima, a nedavno sam otkrio veštinu tajlandskog boksa pa mi je sada bitnija fizička spremnost, nego sam izgled. Više ne brinem kao nekada hoću li imati trbušnjake, pa me ni puko vežbanje u teretani više ne ispunjava koliko ovaj ekstremni boks koji nazivam opasnom, krvavom zabavom, budući da od udaraca često ostaju upečatljivi tragovi na telu.
Kakve ste sve dijete držali kao klinac?
- Eksperimentisao sam sa više njih, a Etkinsonova dijeta mi je u periodu kada sam ušao u svet manekenstva pomogla da za deset dana izgubim osam kilograma. Želeo sam da izgledam savršeno, ali brzo me je prošla ta faza. Imao sam česte promene telesne težine, ali sada zbog visokog samopouzdanja i dobrog poznavanja svog tela, ne brinem naročito o kilaži, pošto veoma lako svaki višak vežbanjem pretvorim u mišiće.
Kako ste se odlučili da ukrasite telo tetovažama?
- Sve tetovaže na meni urađene su sa smislom i za svaku sam čekao pravi trenutak, jer je to nešto što me obeležava do kraja života.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u 193. broju magazina Story, 2. juna 2009. godine.
