Piše: Vesna Stanojević,
koordinatorka Sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja
Svaki problem bolje je preduprediti nego ga rešavati, međutim, kada do njega već dođe, važno je znati kako da postupimo na pravi način. Jedan od najvećih problema današnjeg društva jeste nasilje u porodici, posebno nad ženama. Sklonost prema takvom ponašanju partnera može se prepoznati i pre stupanja u brak. Žene koje su se suočile s ovim problemom, obično kažu da je njihov partner postao nasilan posle godinu dana zajedničkog života. Da li je to tako ili se u toj prvoj godini ne uočava ono što treba da se vidi? Da li su ljubav i strast toliko jake da žene čine slepima sve dok ponašanje partnera ne postane nepodnošljivo ili nasilnici prikrivaju svoju prirodu – ostaje veliko pitanje. Svakako, takva osoba na vreme može da se prepozna kroz izraženu ljubomoru, odnos nedovoljnog uvažavanja i poštovanja, kao i optuživanja koja vremenom postaju sve drastičnija.
PREPOZNAVANJE
Često se postavlja pitanje da li se razgovorom može sprečiti eskalacija nasilničkog ponašanja ukoliko žena na vreme prepozna sklonost svog partnera kada je o tome reč.
To prvenstveno zavisi od njegove motivacije i želje da radi na sebi. Veza ili brak suštinski se zasnivaju na toleranciji, razumevanju i razgovoru radi prevazilaženja problema. Ali, to se odnosi na one osobe koje hoće da sačuvaju svoju bračnu zajednicu i vole svoju partnerku i decu. Međutim, agresija koja nije samo fizička već i psihička, ukazuje na siledžijsko ponašanje. S druge strane, postoje i prikriveni nasilnici koji ćute, samo sebi veruju, a kada učine takav devijantan čin, ono što je godinama prikrivano u potpunosti dolazi do izražaja.
Kada se žena prvi put suoči sa fizičkim nasiljem, nikako ne bi smela da pređe preko toga, bez obzira na to da li je reč o šamaru ili nekom još težem obliku. Jer, ako oprosti prvi udarac, ona nasilniku pokazuje da će preći i preko svakog daljeg maltretiranja u svakom obliku.
PRVI ŠAMAR
Mnogo je razloga zbog kojih je ženi lakše da pomisli: Neće više, nego da se suoči s tim da se nasilje desilo. Prvi je taj što nasilnik opravdava svoj postupak, izvinjava se, ponekad čak plače i obećava da neće više nikad i tako često ubedi ženu da pređe preko toga. Takođe, dešava se da su mnoge od njih u primarnoj porodici vaspitavane da trpe. Imale su prilike da vide svoju majku kako trpi nasilje od oca ne pokušavajući da izađe iz tog braka jer smatra da je to ženska sudbina. Žene često veruju da su krive i na neki način odgovorne za nasilje, kao i da će sve to prestati ako one budu bolje. Suočavanje sa nasiljem mnogo je teže i zahtevnije, jer žene onda postavljaju sebi pitanje šta da rade. One koje nemaju nikakvo obrazovanje, ne rade i nemaju prihode, imaju po više dece i materijalno zavise isključivo od svojih muževa ili partnera, nisu u prilici da u svom životu naprave neku krupnu promenu, pa se na neki način predaju sudbini. Međutim, za žrtvu je značajno da prvi šamar ili uvredu dožive kao činjenicu da su se odnosi u braku poremetili i da više nikada neće biti isti, što treba da ih pokrene da izađu iz takvog odnosa.
Ivana Peters: Nasilje mi nije strano
ZNAČAJ PODRŠKE PORODICE
Podrška najbližih, porodice, prijatelja i poznanika, ženi može da bude veoma značajna, čak i presudna kada se suoči sa nasiljem. Međutim, da bi dobila podršku, ona mora da ispriča nekome šta se u njenom braku ili vezi događa, da od nadležnih institucija zatraži pomoć ili da nekome ko joj je blizak ispriča kakav problem ima i na koji način i uz čiju pomoć može iz toga da izađe. Žene je sramota da pričaju o problemima koje imaju sa partnerom, jer očekuju da će one biti te koje okolina vidi kao krivca za loš brak i problem koji postoji. Kroz istoriju žene su uvek bile optuživane za sve ono što se smatra negativnim. Što je najgore, one će takođe okriviti jedna drugu, što dosta govori i o ženskoj solidarnosti uopšte, na čemu treba raditi od detinjstva.
Žrtvi nasilja treba podrška i pomoć institucija koje su obavezne da pomognu i razumevanje onih kojima se obrati za pomoć.
Mnogo je mogućnosti koje su nam na raspolaganju da bi se žene zaštitile, ali osnovna je promena našeg odnosa prema nasilju uopšte. U Srbiji se to i dalje shvata kao dozvoljeno ponašanje. Muškarci nasilnici nisu od svoje sredine i okoline inkriminisani kao neko ko je odbačen ili osuđen zbog svoga ponašanja. Žene, kao žrtve, trpe nasilje jer su tako naučene i prihvataju te modele s kojima su rasle i na osnovu kojih su vaspitavane. Da bi se tu nešto drastično menjalo, potrebno je angažovanje celog društva i prepoznavanje preventive koja bi se sistematski sprovodila. Dakle, najpre je potrebno menjati način razmišljanja svakog odraslog građanina koji će kasnije vaspitavati i učiti svoju decu ponašanju bez nasilja. Uz navedeno, što je najteže i najzahtevnije, bez garancije za uspešne rezultate, treba povećati i kazne za nasilnike, a sudske i ostale presude i rešenja donositi po hitnom postupku. Treba zaštititi žrtve nasilja na najbolji mogući način i obezbediti im bolje uslove života bez straha, uz mogućnost da rade i da se osamostale.
Ivana Stamenković Sindi: Želim da dam primer ženama koje su trpele nasilje
VERICA RAKOČEVIĆ: Želim da ohrabrim devojke
U nameri da podstakne mlade devojke da ne trpe nasilje, kreatorka Verica Rakočević često podseća na svoje neprijatno iskustvo.
- Kad sam pre mnogo godina iznela svoj slučaj, neki moji prijatelji, čak i intelektualci od kojih to nisam očekivala, rekli su mi – šta ti je to trebalo. Pa trebalo mi je da pomognem nekoj devojci od 18 godina da nastavi život dalje i da jednog dana bude srećna, zadovoljna i, da budem neskromna, uspešna kao ja – rekla je Verica.
