Nekoliko meseci nakon što smo dobili prvo dete, misao koja mi se vrtela kroz glavu, a koja je vezana za mog supruga bila je - da li sam pogrešila? Da li je bilo pogrešno što sam se udala baš za njega? Drugim rečima, sve što je radio moglo je da se svrsta u dve kategorije - iritantno i strašno iritantno. Trećim rečima - mrzela sam ga!
Kada se parkirao toliko blizu drugog automobila da je jedva bilo prostora da ja izađem iz auta, a kamoli ja i dečja kolica - poludela sam.
Kada sam dojila, a on se nakon dvadeset minuta pojavio sa uplakanom bebom i rekao: Mislim da je ponovo gladna - poludela sam. Nahrani je onda ti! Želela sam da vrištim koliko sam bila besna.
Kada je noćima spavao čvrstim snom, sa sve otovorenim ustima i hrkanjem koje je bilo toliko glasno da nije moglo ni da se poredi sa plačem koji je dopirao iz kreveca - mrzela sam ga. Toliko da sam par puta došla u iskušenje da ga tresnem po sred nosa.
Shvatam da mnoge od ovih stvari uopšte nisu bile do njega i da on zapravo ni za šta nije bio kriv. Takođe, svesna sam da sam mnoge stvari umislila, ali jednostavno sam tada bila u stanju da napravim i zločin bez griže savesti.
Sa druge strane, ništa bolje nije reagovao ni on. Čak i kada sam pokušavala da u nekim trenucima sve okrenem na šalu, on je sve shvatao na pogrešan način, uglavnom kao napad. Na isti način sam se čak šalila pre nego što smo dobili bebu, ali povratne reakcije nisu bile nimalo nalik ovim sada. Nisam mogla da prestanem da razmišljam kada smo i kako krenuli pogrešnim putem.
On nije razumeo odakle dolazi takvo moje ponašanje, niti je mogao. Ubrzo nakon mog porođaja vratio se svojim svakodnevnim aktivnostima, dok sam ja kod kuće pokušavala da pronađem način kako da brinem o našem detetu, a da uz to imam i neko vreme za sebe. On nije mogao da shvati da luksuz tuširanja ne znači samo ostati čist (mada je bilo trenutaka kada ni to nisam mogla da postignem), već da mi je zaista potrebno da bar 15 minuta uživam u kupki, gde ću biti sama sa sobom. Tako da kada bi me prekinuo izvinjavajući se da je ušao “samo da piški”, ja bih se odmah zapitala kako sam uopšte mogla da se udam za njega.
Ispostavilo se da mi je mnogo ljudi govorilo kako ću, kada postanem majka, biti neverovatno iscrpljena. Međutim, niko se nije našao da kaže da je moguće da ću mrzeti svog muža. Niko mi nije rekao da će biti trenutaka kada ću poželeti da ga smrvim. Tako da, dozvolite da sada ja vama kažem: Moguće je da ćete nakon porođaja mrzeti supruga.
I verujte, moguće je da se dogodi svakome, bez obzira koliko se volite i koliko ste srećni. Ovde nije reč o tome koliko je vaša ljubav jaka i brak čvrst pre rođenja bebe, već o onome što sledi nakon rođenja. Ovo je sada naša priča, ali može da bude i vaša. Svačija.
Sve one stvari na koje su me stariji roditelji upozoravali apsolutno su tačne. Bila sam toliko umorna da je bilo dana kada sam zaboravljala da li sam se uopšte istuširala, a čak se dešavalo da me nekad nije bilo briga da li jesam. I u svom tom haosu počela sam da se osećam jako loše. Nisam izlazila iz kuće, a i kada jesam, to je uglavnom bilo na po pola sata. Prvi put kada sam izašla napolje osećala sam se kao Gremlin na suncu, kao da sam skroz gola i kao da tu uopšte ne pripadam. Nisam viđala mnogo odraslih osoba, tako da nije bilo drugarica koje bi mi rekle da izmišljam i da zapravo izgledam sjajno. Moguće da mi je muž to pričao, ali znate već da se to ne računa toliko kao kada vam kaže druga žena. Hormoni u meni i dalje su divljali kao na koncertu Princa 80-ih godina, a sva moja pažnja i ljubav više nisu bile umerene na muža, već na bebu.
I upravo tada, kada sam se osećala grozno, kada sam samoj sebi izgledala grozno, kada je moj muž bio jedina odrasla osoba koju sam viđala, kada je on jedini bio moja veza sa spoljnim svetom i kada je on jedini znao kroz šta prolazim (što ga je ujedno činilo i mojim najboljim prijateljem i najvećim neprijateljem), ja sam ga mrzela. Ali koga drugog bih mrzela? On je bio jedina osoba koja se u tim trenucima tu nalazila.
A onda, jednog dana nekako se sve vratilo u normalu. Sve je iščezlo. Počela sam da se osećam bolje i da stvari vidim jasnije. Moj brak je bio pod znakom pitanja nedeljama, možda i mesecima, a onda sam samo jednog dana prestala da se pitam. Odjednom više nisam želela da ga smrvim ili da ga tresnem po sred nosa dok spava, jer uopšte ništa od svega nije bilo vezano za naš brak i odnos. Nikada i nije bilo. U pitanju je bila nova verzija nas i novi život koji je postao deo našeg.
Moje crne misli o mogućem zločinu, kao i ludačko ponašanje nisu bili odraz našeg odnosa. To je u stvari bio deo onoga što se dešava kada od dvoje postanete troje, kada postanete porodica i kada se upoznajete sa novim, drugačijim životom, koji ćete veoma brzo isto tako ludački zavolet
( Yumama )
