Retki nađu retke, kad-tad
Bile milisekunde u pitanju ili sati, trenuci, meseci, pa i godine, uvek znajte da je reč o hiljadugodišnjim pričama. Osećate osobu jer vam je nekada bila bliska. Poznajete njene navike jer ste je nekud poznavali. Osećate je, bez ikakvog suvislog razloga, toliko duboko u sebi da to izaziva nemire. To je zato što ljudi trče u susret jedni drugima, razbijaju se jedni o druge i hiljade vaših ostataka diše u nekim drugim ljudima. Kada prepoznate delić sebe, prepoznajete deo karmičkih lekcija.
Poneki ljudi se sretnu u mladim dana, potom ih život rastavi na određen niz godina, pa ih spoji. Poneki se sretnu i od samog trenutka znaju da tu postoji nešto više. Značajnije. Jače. Oni mogu predosetiti događaje koji slede. Reakcije druge osobe. Mogu predvideti ponašanja i odluke. Postoje i oni koji se nikad nisu sreli. Očima neviđeni, a ipak nema niko glasniji od njih u toj javi bunila. I onda tamo, kilometrima daleko, vas budi nečiji glas, nečije reči, nečije postojanje.
I neobjašnjivo čeznete da produbite nešto, što je odavno već dublje i od vas samih. Ponekad se ljudi ovde utope. Nestanu. Raspuknu se odjednom svi kontakti. Pobegnu. Jer beg je u karmičkim odnosima često najjači pokazatelj da jeste. Strah od suočavanja, podsvesno, tera da se okrenete. Vi ili oni. Znajte tada, bežanja su to od sebe samih. I ta bežanja nikada nemaju nikakve veze sa vama. Ko nije spreman, odlazi. Ali, nakon nekog vremena opet se i vraća.
Često tako provodimo besane noći u razmišljanjima i pitamo se zašto? Kako je moguće da nas dotiče neko ko nas nikada nije dotaknuo. Ili koji su razlozi prebivanja nečijeg u mislima. Ili kako je moguće da baš sve znamo, onda kada ne znamo ništa. Da smo sigurni, kada ne postoje ni najmanje sigurnosti. Osećamo i grč i slobodu. Težinu na grudima. Trzaj u telu koji govori da postoji neki deo oko nas. Deo oko njih. Deo kojem pripadamo. Makar sa njim delili samo tišinu.
I onda nastaje bol. Postajemo svesni činjenica koje donose prepreke. Postajemo nezadovoljni jer nemamo mogućnosti da ostvarimo bliskost. Kada ostvarimo bliskost, postajemo nesrećni jer nakon nekog vremena bićemo napušteni ili odlazimo. Postajemo duboko nesretni u želji da posedujemo i kontrolišemo svaki trenutak. Želimo da bude naše nešto što nam odavno pripada. Ali, toga nismo svesni. Umesto da emociji dajemo slobodu. Da budemo zahvalni za tuđa postojanja. MI ih želimo.
Zaluđujemo se njima. Opsedamo. Jer mislimo da to tako treba biti. I onda patimo. Kada sve završi, pitamo se zašto je počelo. Umesto da budemo srećni što je postojalo. Ako vidimo osobu da pripada nekom drugome, osećamo se napušteno. Bezvoljno. Izdano. A ne bi trebalo. Sve što je ikada trebalo jeste: da volimo.
Vaš podznak u ružičastom svetu: Uz Veneru u Ribama poverovaćete u istinsku ljubav!
Uvek smo znali kako je sve počelo. I uvek ćemo znati kako će takve priče završiti. Živeli smo nekada deo te stvarnosti. I sada dobijamo prilike. Opet. Ponovno. Iznova. Pitanje je samo koliko to zaista umemo. Često sam sretala ljude koji su jako dobro znali sa kim su u svojoj realnosti, osim sa kim su kada su Sami. Mislim da nema ništa gore od te podeljenosti ljudskog trzaja na još milione različitih kidanja koja odzvanjaju ispod savršene šminke, savršenih života.
Nisu imali hrabrost da ostave nekoga ko nije deo njih, ali su imali hrabrost da u nekom drugom slomiju deo sebe. Da se ostave. I da prihvate deo koji im ne pripada. Mučeći tako, naočigled, troje ljude. Onoga sa kim jesu, ali nisu. Onoga sa kim nisu, ali jesu. I onoga sa kim i kad se sretnu, oduvek beže - Sebe. Mislim da je to bila prava agonija života: celi život se razvlačiti u tuđem telu i nikad biti dovoljno razvučen da bi bio spojen.
Karma nema ništa sa time. To su naše odluke. I one nas bole. Karma ne može da boli. Boli nas sve ono na što nismo bili spremni, a mogli smo. Bole nas naša očekivanja. Sanjarenja. Naši odlasci u neke svetove. Bole nas naše vlastite agonije nepripadanja sebi. Naša otuđenost od ove kože i tela. Bole nas naši drhtaji koje se nismo usudili ispustiti kada je trebalo. Boli nas naša hrabrost koju nikada nismo imali. Boli nas naše postojanje koje smo sami kreirali. Karma ne boli. Ona ne ume da boli. Bole nas ciljevi koje smo sami sebi zacrtali. Bole nas naši naumi.
Boli nas to što mi mislimo da nas nema pravo boleti. A ima. Bole nas naše pogrešne percepcije ljubavi. Okovi koje smo joj nametnuli. Bole nas odluke koje nikada nismo imali hrabrosti doneti. Jer nama je ljubav uvek cilj. Iako, ljubav nema Cilj. Ona se dogodi bez razloga, objašnjavanja, bez logike, bez razmišljanja. Ulaziti u odnose sa ljudima samo zato što ti odnosi mogu dovesti do nekog cilja, nije ljubav. To je kalkulacija. Niža sfera trljanja osećaja o pločnik. Barikada Duše. To je Čovek. Ali, to nije Ljubav.
Ljubav nema Cilj. Čovjek ga ima. Brak nije Cilj Ljubavi, on je Čovjekov cilj. Veza nije cilj Ljubavi, ona je Čovekov Cilj. I da se ne shvatimo pogrešno, nema ništa loše u Čovekovim Ciljevima. Ali, to nisu Ciljevi Ljubavi. Ljubav nema Cilja.
I onda dobijemo odgovor na pitanje: zašto što se neki ljudi sretnu? Zato jer ništa drugo ni ne znaju.
Retki nađu retke, kad-tad."
