Egipat sam posetila pre pola decenije, tačnije nedostaje samo nekoliko meseci za tako okruglu cifru. Bilo je to pravo, ako ne i poslednje vreme za odlazak u zemlju kakvog-takvog blagostanja. Iako je među našim ljudima odmor u toj Afričkoj zemlji prilična atrakcija, meni ta ideja nije delovala kao previše zanimljiva. Jednostavno, nisam ljubitelj popularnih destinacija, ali vođena ubeđivanjima prijatelja, uplatila sam aranžman i krajem septembra 2008. uputila sam se u domovinu faraona.
Moram da priznam da je Egipat, iako ne toliko lep, koliko fascinantan, pre svega zbog istorije, ali i lepote onog ispod površine, destinacija koju treba posetiti. Stanovnici su međutim nešto drugo, ni traga od onih ratnika i bogova hrabrosti, o kojima smo učili na časovima istorije. Uglavnom su to pokorni, sićušni, ponekad čak i nepristojni mladići, pristigli sa različitih strana trećeg sveta da potraže bolje i lepše mesto pod suncem i baš zbog toga, uopšte nije zabavno biti plavuša u Egiptu. A cena je bila sve, samo ne mala. Petnaest dana odmora koštalo me je dva i po meseca napornog novinarskog rada, tipkanja po tastaturi i hroničnog manjka sna. Istorija je, međutim, ono spektakularno u ovoj zemlji. Sve je vanvremenski, a priča počinje u njihovom glavnom gradu Kairu, inače trinaestom po veličini u svetu. Glavni grad Egipta, čije zvanično ime je al-Qahirah, što u prevodu znači onaj koji potčinjava, onaj koji savladava - u lokalnom govoru obično se naziva imenom same države Misr. Ovo ime dato je zbog toga što su mnoge vojske koje su kroz istoriju pokušale da ga osvoje bile uništene od njegovih branitelja.
U njemu sam provela četiri, slobodno mogu da kažem, nezaboravna dana. Prvo što me je na aerodromu dočekalo, osim onih nezaobilaznih momenata kada nas, čak i tamo, kao građane trećeg sveta šalju na poseban šalter, jeste vazduh koji je bio toliko vreo da mi je bilo potrebno nekoliko minuta da prodišem. Iako je bilo pet časova ujutro, na njihovim ulicama vladao je haos. Takav saobraćaj nikada i nigde nisam videla. U Kairu, gradu od skoro dvadeset miliona stanovnika, po nekim predanjima, zavisno od izvora, postoji jedan, dva ili 6 semafora, ali ono što je sigurno jeste to da ja za sve vreme boravka nisam videla nijedan. Na brojnim saobraćajnim kružnim tokovima, niko ne poštuje prvenstvo, a o pešacima ne vredi ni polemisati. Ulice sam prelazila isključivo u sprintu, obavezno držeći nekoga za ruku. Saznala sam kako njihovi automobili, među kojima su brojni i naši tristaći, kečevi i sto dvadeset osmice, mogu da prođu na tehničkom pregledu ukoliko im ne rade kočnice, ali ne i ako im je pokvarena sirena.
Možete da zamislite ulice kojima prolazi milion pokvarenih automobila neprilagođene brzine dok svi, uz sočne psovke, trube jedni drugima. Bila sam iznenađena njihovim izgovorom engleskog koji je brutalniji čak i od našeg, pa i od turskog, za koje sam bila ubeđena da ne postoji gori. Turisti su tada ipak bili zaštićeni kao beli medvedi pa sam se i sama, uprkos brojnim različitostima u odnosu na zemlju odakle dolazim, osećala prilično bezbedno. Svima je poznato da kroz ovaj neobični grad protiče reka Nil na čijim je obalama i ostrvima grad i nastao. Najduža reka u Africi koja je nekada bila izvor života, u kojoj su se ljudi kupali, pili vodu iz nje i koja je navodnjavala plodna polja, danas predstavlja jednu od najzagađenijih reka na svetu. Nije preporučljivo ni da vas poprska nekoliko kapi, a ako biste spustili ruku u nju, nije isključeno da biste bez nje i ostali, a za to bi, svakako, bio zaslužan čuveni nilski krokodil. Ono što je najgore od svega jeste miris, iliti smrad, koji je skoro pa neizdrživ.
S druge strane, u Kairu ćete naići na čitave manufakture u kojima se proizvode baze za sve svetske parfeme. Kairo kao i zemlja u kojoj se nalazi, prepun je suprotnosti. Moderni deo postepeno se širi zapadno, okružujući zelene površine doline Nila. Zapadni delovi sagrađeni su u doba Ismaila Veličanstvenog, po uzoru na Pariz, sa širokim bulevarima, parkovima i otvorenim prostorima, dok je stari deo grada na istoku, potpuna suprotnost. Rastao je nasumično i širio se vekovima pun uskih zakrčenih staza i prolaza. Dok zapadnim Kairom dominiraju poslovne, vladine i državne zgrade u modernom stilu, istočni deo ispunjen je stotinama starih džamija koje služe kao orijentiri. Svakako najpoznatija jeste Džamija Muhameda Alija građena u turskom stilu, a jedna je od nešto više od dve hiljade Kairskih džamija.
Mostovi povezuju Kairo sa ostrvima Gezira i Roda na kojima su smeštene mnoge vladine zgrade kao i kuće vladinih službenika. U ovom grdu sigurno vam neće biti dosadno, uživaćete u pričama o faraonima, a kad budete videli i predmete iz njihovog svakodnevnog života, bićete u neverici da je tako nešto uopšte i postojalo. Izgradnju nekih od tih predmeta nemoguće je i danas objasniti. Uživaćete u kontrastima koje su ispisale istorija i sadašnjost, a putovanje u glavni grad Egipta pamtićete ceo život.
Moni Marković
