Izgleda da svi vole Pariz! Čak ioni koji tamo nikada nisu bili! Na ovaj ili onaj način, glavni grad Francuske predstavlja mitsko mesto gde radosti života dolaze do punog izražaja, romantičnu prestonicu sveta u kojoj se svi vole.
Ponoć je i sada pola stanovnika Pariza vodi ljubav sa onom drugom polovinom! – kažeMelvin Daglas dok se udvara Greti Garbo u Ninočki.
I upalilo je, barem u filmu! Kada ne bi postojao, Pariz bi trebalo izmisliti.
Što reče cinični Rik bivšoj dragoj dok ju je sa aerodroma u Kazablanki ispraćao u naručje novog ljubavnika: Uvek ćemo imati Pariz!
I ljudi baš zato što budi sećanja, postojeća i nepostojeća, vole taj grad! A tu se (u sećanjima) svako oseća mladim, lepim, poželjnim, punim života, buntovnim, kreativnim… Problem je, ako ste cepidlaka, što takav Pariz postoji danas jedino još u filmovima i ljubavnim romanima. Ali, to ne bi trebaloda vas obeshrabri u nameri da lično osetite čari ovog prelepog grada koji je vekovima bio umetnička i modna raskrsnica sveta.
Ono što je od tog legendarnog pariskog duha ostalo najviše može da se nasluti na ulicama i u klubovima Latinske cetvrti, dela grada na levoj obali Sene oko slavnog univerziteta Sorbona. Ime je četvrt dobila negde u 13. veku, budući da su tu bile glavne škole i da se nastava održavala na latinskom.
Između Bulevara Sen Žermen, Bulevara Sen Mišel i Sene nalazi se mnoštvo uzanih ulicica zatvorenih za saobracaj, nacickanih bistroima i restoranima gde se lokalna ekipa, uglavnom studentarija, meša sa gomilama turista željnih da osete (ili barem fotkaju) nešto od legendarnog pariskog boemsko-intelektualnog miljea. Ali, to teško ide.
Intelektualci sada sede po kabinetima i ministarskim salonima, a pariski klošari više nisu ni nalikonim polupijanim-poluponosnim odrpancima koji na sudbinu gledaju prkosno, baš kao da su svesno izabrali takav život, dok vam za sitnu kintu prodaju nešto od svog zabavljačkog talenta. Sada su to najobičniji prosjaci koje je život jednostavno pobedio.
U blizini je Monparnas koji je početkom 20. veka bio popularan centar gradskog umetničkog života, kao alternativa Monmartru gde su stasavali umetnici prethodnih generacija. U godinama pred početak Prvog svetskog rata, u kafeima poput Le Dôme, La Closerie des Lilas, La Rotonde, Le Select ili La Coupole - koji i danas postoje - izgladneli i dekintirani umetnici sedeli bi po čitav dan za stolom i čekali nekoga kome bi prodali sliku za obrok! Ako bi tu i zaspali, kelneri ih uglavnom nisu dirali. Jean Cocteau, pesnik, pisac, dizajner, ilustrator, dramaturg, reditelj i uopšte jedan od najblistavijih izdanaka pariskog umetničkog duha imao je izreku kako je siromaštvo luksuz u Monparnasu! Danas tu, naravno, nikakvih tragova siromaštva nema, jedva da ima i umetnika, ali zato jedan od najživljih trgova nosi ime Pabla Pikasa. Tu, nedaleko od železnicke stanice Monparnas, nalazi se i jedan od poznatijih restorana u gradu - Breton, čuven, kažu, po palačinkama.
Podsećanje na umetnički život najumetničkijeg grada ne može da prođe bez uspona na Monmartr, najviše brdašce u Parizu, odakle dominira bela fasada crkve Sakr ker. Odatle se pruža i najpoznatiji pogled na grad, a za neka dva evra imate priliku i da se uspentrate još nekoliko metara više, do kupole crkve. Ovo boemsko brdo je valjda najpoznatiji umetnički toponim na svetu, u čiju su istoriju ugrađena imena praktično svih značajnih slikara i skulptora s kraja 19. i početka 20 veka. Nekadašnji duh umetničke boemštine i dekadencije sada je obična turistička šarada koja se od sumraka do svitanja odvija na kaldrmisanim uličicama, uz zvuke šansona i kafanskih pesama i mnoštvo onih spremnih da vam za male pare prodaju upravo otkriven Modiljanijev crtež, neku Pikasovu repliku ili remek-delo budućeg genija!
Ipak, najbolje prolaze prodavci minijaturnih Ajfelovih kula i šibicari, kojih je ponekad teže otarasiti se nego gripa. Kada se spustite niz brdo do bulevara Pigal, zakoračili ste u još jedan mitski Pariz, onaj obeležen raskalašnim životom i noćnim klubovima. Simbolična preteča modernih striptiz barova, kabare Mulen ruž i danas je nezaobilazan u svim turističkim rutama, a njegove kan-kan lepotice i dalje veselo skakuću pred punom salom. I doista, ako se nešto nije u Parizu promenilo, onda je to noćni život. Mesta u najpoznatijim pariskim klubovima gotovo da je nemoguće dobiti ako nemate nekoga da vas tamo uvede. Na drugoj strani, na stotine drugih klubova i još više restorana nudi najraznovrsniju zabavu - za sva čula! Konačno, biti (ili ne biti) u Parizu a mimoići njegova najpoznatija turistička odredišta niti je moguće, niti mudro. Najpoznatije među njima je i nezvanični simbol grada, Ajfelov toranj, nazvan po svom inženjeru. Ova čelična konstrukcija predstavljen je javnosti 1889. godine kao ulazni svod Svetske izložbe, kojom je obeležena 100. godišnjica Francuske revolucije.
Toranj je trebalo da ostane na tom mestu 20 godina, ali se pokazao koristan kao odašiljač kada su mu stavili antenu, pa je tu i ostao, uprkos čestim protivljenjima Parižana! Danas je pravi mali turistički ritual popeti se na 300 metara visoku platformu i odatle, dok gledate bleštava svetla velegrada, u društvu voljene osobe nazdraviti (plastičnom) čašom šampanjca koji se prodaje na vrhu. Oko četiri kilometra severno odatle nalazi se Trijumfalna kapija, još jedan univerzalno prepoznatljiv simbol Pariza izgrađen u čast Napoleonovih pobeda. Ako se za nekoliko evra uspenjete po uskom stepeništu na 50 metara visoku kamenu kapiju, pred vama puca pogled na savršeno urbanistički isplanirane avenije Pariza i najpoznatiju međunjima - Šanzelize. Tu su nanizane sve one najpoznatije prodavnice finih stvari, a na njenom kraju nalazi se najpoznatiji i najveći muzej na svetu Luvr, ispred kojeg je uvek kolona onih koji bi da uđu i vide - Mona Lizu!
Proći celi muzej nemoguća je misija jer ako biste poželeli da se zaustavite ispred svakog izloženog eksponata trebalo bi vam pune četiri godine! Koliko bi vam života bilo potrebno da obiđete sva umetnička dela izložena po ostalim pariskim muzejima, crkvama i galerijama, to niko ne zna! Baš kao što i samo puko nabrajanje svih znamenitosti Pariza liči na besmisleno obiman posao. Zato valjda svako od nas koji je bio tamo ima i neku intimnu sliku grada koju je nadogradio na onu mitsku, univerzalnu. U mojoj jedno od centralnih mesta zauzima bar Hemingway, u hotelu Ritz na Plas Vendom. Mesto je, naravno, dobilo ime po slavnom piscu koji je pred kraj rata ušao na savezničkim tenkovima u Pariz i odmah krenuo da oslobodi svoj omiljeni - bar!
Danas je to jedan od najpoznatijih i verovatno najskupljih barova na svetu! Čak i ako niste spremni da platite 700 evra za Ritz Sidecar, kojeg vlasnik i barmen Kolin Fild sprema od konjaka iz 1830. godine, pijuckanje bilo kog od stotinak ponuđenih koktela pomoći će vam da poželite da ste barem jednom u životu - bogati! A ako to jeste, onda neće biti problema ni da odsednete u hotelu koji je nekada važio za najbolji na svetu, ali se i danas dobro drži na toj top-listi. Cena sobe u Ritzu počinje od 650 evra za noć, pa se penje sve do 8.500 evra! U tu intimnu sliku Pariza lepo se uklapa i odlazak u Duc des Lombards, najelegantniji džez klub u gradu. A onda, u ranim jutarnjim satima, posle burne noći, sledi odlazak na počinak. I dok sa vrućim bagetom pod miškom prolazite pored perača ulica iz daljine dopire zvuk zvona sa Notr dama! Zatamnjenje i preko celog ekrana ispisuju se slova - FIN!
Uvek ćemo imati Pariz!
Viktor Čikeš
