Gotovo da nema roditelja koji baš nikad nije slagao dete, čak ni među onima koji se svojski trude da mališanima govore samo istinu, čak i kad je ona teška.
Laži mama i tata, međutim, neretko prati griža savesti i briga hoće li dete zbog toga i samo biti sklono laganju, a psiholog dr Riđo je pokušao da objasni kako roditeljsto laganje zapravo utiče na dete.
Bez obzira na to pričaju li o Deda Mrazu i Zubić vili ili samo složenim pričama pokušavaj da nateraju dete da pojede povrće, istina je da se roditelji često služe malim neistinama.
Nekad to rade kako bi održali dečju maštu, ponekad da bi izbegli suze, a nekada jednostavno zato što im je tako lakše da postave granicu.
Ali šta se dešava kada laganje postane uobičajen deo roditeljstva?
Upravo se ovim pitanjem bavi psiholog dr Ronald E. Riđo, autor više od 150 knjiga, koji u tekstu za Psychology Today prenosi nalaze istraživanja o roditeljima koji lažu svoju decu.
Većina roditelja priznaje da laže decu
Prema istraživanju koje dr Riđo navodi, roditeljske laži nisu nikakav redak izuzetak. Čak 78 odsto američkih roditelja je priznalo da ponekad laže svoju decu, dok je u jednom istraživanju među roditeljima u Kini to priznalo svih 100 odsto ispitanika.
Ipak, važno je napraviti razliku između povremenih "belih laži" i situacije u kojoj dete od roditelja gotovo svakodnevno dobija iskrivljenu sliku stvarnosti.
Deca uče posmatrajući roditelje
Jedan od razloga zbog kojih roditeljsko laganje može da bude problematično jeste činjenica da deca veliki deo ponašanja usvajaju posmatrajući odrasle.
Ako dete stalno sluša roditelja kako govori neistine, čak i kad su one predstavljene kao bezazlene, može da zaključi da je laganje prihvatljiv način komunikacije. Neka istraživanja ukazuju i na mogućnost da deca kasnije i sama počnu da lažu roditelje.
Riđo, međutim, upozorava da ove rezultate ne treba tumačiti kao dokaz da će svaka roditeljska laž ostaviti posledice. Veliki deo postojećih istraživanja je korelacionog karaktera, odnosno samo ukazuje na povezanost, što znači da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je upravo laganje uzrok problema ili je ono samo deo šireg, lošijeg roditeljskog stila.
Ipak, neka istraživanja povezuju često roditeljsko laganje s težim prilagođavanjem deteta, slabijim odnosom s roditeljima, dok se kod ekstremnih obrazaca pominju i ozbiljniji problemi u ponašanju.
Nije svaka laž ista
Jedan od ključnih zaključaka jeste da je značajno to koliko često lažemo. Povremena bezazlena laž verovatno neće imati isti efekat kao situacija u kojoj roditelj neprestano pribegava neistini kako bi kontrolisao dete.
Zato Riđo savetuje roditeljima da pre svega ipak pokušaju da budu model iskrenosti.
Recimo, kad dete govori istinu, koristiće otvoren razgovor i pohvala mnogo više od kažnjavanja ili manipulacije. Ako roditelj ipak slaže dete, bilo bi dobro da mu, kad za to dođe pravi trenutak i kada dete dovoljno sazri, objasni šta se dogodilo i zbog čega je odlučio da ne kaže istinu.
Važan je i način na koji roditelji vaspitavaju
Nisu samo laži ono što određuje njihov uticaj na dete. već veliku ulogu ima i celokupan odnos roditelja prema detetu.
Kod roditelja koji su brižni, puni podrške i spremni da postave jasne granice, povremena "bela laž" možda neće imati značajne negativne posledice. S druge strane, kod autoritarnih roditelja, koji često kažnjavaju decu i služe se lažima kao sredstvom kontrole, posledice mogu biti teže.
Zato je, kada god je moguće, bolje pronaći način da se detetu kaže istina tako da ona bude prilagođena njegovom uzrastu.
Na primer, ako dete svira violinu veoma loše, umesto automatskog "Predivno sviraš", roditelj može da bude iskren i dalje pokaže podršku tako što će reći: " Još učiš i potrebno je vreme da naučiš da sviraš". Kasnije, kada napredak zaista bude vidljiv, može da doda: "Primetio/la sam da sve bolje sviraš".
Lagati dete o Deda Mrazu ili ne?
Ipak, autori istraživanja ostavljaju prostor i za jednu važnu mogućnost: nije svaka roditeljska neistina nužno štetna.
Laži koje proizlaze iz želje da se zaštite detetova osećanja ili sačuva verovanje u magiju, poput priče o Deda Mrazu, mogle bi čak da budu povezane s pozitivnim aspektima razvoja.
Kako ističe dr Riđo, moguće je da bi roditeljsko laganje motivisano dobronamernim ciljevima moglo da bude pozitivno povezano sa samopoštovanjem, kognitivnim veštinama i kreativnošću deteta.
Zato se čini da pravo pitanje nije da li roditelj ikada slaže dete, već zašto to radi, koliko često i kakav odnos prema detetu gradi mimo tih situacija.
Naročito je slučaj kad govorimo o svakodnevnom vaspitanju, jer iskrenost, poverenje i otvorena komunikacija ipak ostaju mnogo sigurniji temelj od neprekidnog pribegavanja lažima.
BONUS VIDEO
Kako pomoći deci pri polaganju mature