Dragomir Bojanić Gidra je i u bolnici, pred kraj života, svako veče pričao viceve i zabavljao ranjenike, doktore i sestre.
Kada se spomenu legende jugoslovenske kinematografije, imena koja se odmah prirodno "nametnu" jesu Čkalja, Pavle Vuisić, Bata Stojković, Bata Živojinović, Dragan Nikolić, ali spisak nikad nije potpun ako mu se ne doda još jedno ime koje odmah izmami osmeh na licu: Dragomir Bojanić Gidra.
Gidra je rođen 13. juna 1933. godine u Kragujevcu. Kao mali je prošao kroz teške tragedije. Njegova majka Novka je umrla od tuberkuloze, a njegovog oca Jocu su streljali kada je Dragomir imao devet godina.
- Gidra se sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče. Majka mu je umrla od tuberkuloze, a otac je uhapšen posle Drugog svetskog rata. Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi - opisala je za Nedeljnik Jelena Bojanić detinjstvo svoga oca.
Međutim, iako sa ovako teškim ožiljcima na duši, Gidra je nastavio te je u Kragujevcu završio Srednju školu za preradu mesa, voća i povrća, a uz to je imao i stečenu kvalifikaciju u STŠ Kragujevac za hemijsko-tehnološki odsek.
Nakon završene srednje škole, upisao je iz prvog puta Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Raše Plaovića.
- Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi Crvena zvezda. Zatim sam preko amaterskog pozorišta Sveta Mladenović došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio – govorio je glumac svojevremeno u jednom intervjuu.
Postoje priče da su kolege iz pozorišta skupile novac da bi Gidra mogao da dođe u Beograd na Akademiju.
Već na prvoj godini fakulteta je počeo da igra u Narodnom pozorištu, a ulogom Mitketa u Koštani postao je najmlađi Mitke u u istoriji jugoslovenskog pozorišta.
Kada je reč o filmu, karijeru je započeo ulogom u filmu Žike Mitrovića "Ešalon doktora M." iz 1955. godine.
Kasnije su se ređale i brojne druge uloge, a mnogo je snimao i u Italiji.
Pod pseudonimom Entoni Gidra, Dragomir Bojanić se šezdesetih godina pojavio u 10 vesterna, a za ulogu u filmu "Balada o revolverašu" režisera A. Kaltabijana dobio je i nagradu.
Za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu "Svadba" Radomira Šaranovića osvojio je Zlatnu arenu u Puli 1974. godine.
A zauvek će ostati upamćen i po ulogama kaplara Janićija u filmu "Marš na Drinu" i agenta Mikule u seriji "Povratak otpisanih".
Najveću popularnost je stekao ulogom Žike Pavlovića u serijalu "Žikina dinastija". Njegove replike iz te serije i dan-danas prepričavaju, a kako je i tvorac serijala Zoran Čalić rekao: "Snimio bih do danas 20 Žikinih dinastija. Međutim, Gidru ne može niko da zameni".
Kakav je gospodin bio i u privatnom životu podelio je svojevremeno Nikola Kojo, koji je sa njim sarađivao upravo u Žikinoj dinastiji.
- Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra - ispričao je Kojo i dodao:
- Šta čekaš? Ulazi kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao. Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali. Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Danas bi napunio 89 godina. Zauvek u sećanju! Ljudska veličina - napisao je tada Nikola Kojo.
Interesantno je da nikad nije koristio pomoć kaskadere i da je obožavao konje.
- 27 godina u braku sa koleginicom
Još na studijama glume upoznao je dve godine stariju koleginicu Ljiljanu Kontić, s kojom je od tada bio u vezi.
Ljalja, kako ju je od milošte zvao i Gidra su se venčali 1966. godine, a 1970. godine su dobili ćerku Jelenu.
Priča se da je suprugu i bebu glumac dočekao ispred porodilišta sa troja kola punih muzičara iz Skadarlije.
- Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu – govorio je umetnik.
Njihova ljubav je lako mogla da se pretoči u neki uzbuljiv romantični film, a njihovi bračni brodolomi bili su jedno vreme stalna tema dobronamernih šala u bifeu pozorišta i Klubu književnika.
Ljiljana se nakon udaje odrekla svoje karijere, jer je želela da se posveti porodici, jer kako je rekla "valjda je to nama ženama u krvi".
- Gidrin humor je vedar, životan, ali on ima i dramskih uloga u kući. To je čovek koji može mnogo toga da istrpi, ali onog časa kada prsne, može svašta da se desi. Međutim, za naš brak najvažnije je da jedno u drugom poštujemo ličnost i njenu nezavisnost. Nema ništa samo za njega ili samo za mene – otkrila je glumica u jednom intervjuu s početka osamdesetih godina.
- Vedar do poslednjeg dana
Dragomir Bojanić Gidra se u jednom trenutku razboleo od raka jednjaka. Lečio se na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, a sve do poslednjeg dana se šalio i zabavljao ranjenike svojim anegdotama.
Njegove poslednje dane je jednom prilikom za Nedeljnik opisala njegova ćerka Jelena:
- U jednom povratku u Srbiju, 1993. godine otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu - ispričala je ona i dodala:
- A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike -
Gidra je 11. novembra 1993. godine, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Njegova supruga Ljiljana Kontić preminula 2005. godine i sahranjena je pored svog supruga.