Tokom detinjstva doživeo je traume koje su ostavile trajne posledice na njegovo psihičko zdravlje
Jedan od najvećih naučnika koje je čovečanstvo imalo, Albert Anštajn i njegova supruga Mileva Ajnštajn živeli su život pun razmirica, a česte svađe i odsustvo oca imale su loš uticaj na njihovu decu.
Njihov brak do dan danas ostao je intrigantna koj izaziva rasprave. Albert Ajnštajn i njegova prva žena, fizičarka Mileva Marić, imali su ukupno troje dece: ćerku Liserl (njihovog najstarijeg deteta) i dva sina Hansa Alberta i Eduarda.
Sudbina njihove ćerke Liserl je do danas ostala obavijena velom tajne, dok je Hans Albert postao cenjeni naučnik, ali nije uspeo da dostigne očevu slavu. Ipak, ono što je javnost najviše intrigiralo jeste život njihovog najmlađeg sina Edarda, koji se borio sa mentalnim problemim.
Ajnštajn i Mileva su se upoznali na studijama, a pre nego što ih je završila Mileva je zatrudnela i rodila vanbračnu ćerku Lizerl. Venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Lizerl je obolela od šarlaha.
Do danas nije tačno razjašnjeno da li je umrla ili je data na usvajanje.
Mileva je rodila još dva dečaka i gotovo ceo život posvetila je njima, maltener ih je sama odgajala jer je Albert svo svoje vreme posvećivao nauci.
Ipak, nije u njihovim životima sve bila crno. U nekim memoarima mogu se naći i one činjenice koje ukazuju na to da je Albert voleo svoju decu, ali da je ljubav prema nauci često bila jača od očinske ljubavi.
- Otac je znao da posao ostavi po strani i da nas satima gleda kako se igramo - govorio je kasnije stariji Hans.
Alberta i Milevu je veoma brinulo zdravlje najmlađeg sina Eduarda, jer je od rođenja bio bolešljiv i često je znao da plače bez ikakvog razloga. U jednom pismu prijatelju Albert je zapisao da je sigran da njegov sin neće moći da "izraste u zdravu osobu".
Čini se da je sve dodatno zakomplikovao loš odnos među roditeljima. Svađe između Alberta i Mileve su bile sve češće i na kraju je došlo do razvoda 1914. godine.
Eduardo je tada bilo samo 4 godine i veoma teško je prihvatio gubitak oca. Dečaci su ostali pod okriljem majke, dok se Ajnštajn ponovo oženio – svojom daljom rođakom u koju je bio zaljubljen još kao dečak.
Mileva je bila veoma posvećena dečacima, a naročito mlađem sinu. On je imao veoma viskok nivo inteligencije, a mnogi svedoče da je već sa šest godina čitao Šekspira, a ubrzo i Kanta, Šopenhauera, Platona.
Kako je odrastao zainteresovao se za psihijatriju, a posebno za rad Sigmunda Frojda. Ipak, kako je vreme odmicalo sve teže je podnosio teret očeve slave.
- Teško je imati toliko važnog oca, jer se osećaš nevažnim i beznačajnim - istakao je jednom prilikom.
Ipak, njegovo mentalno zdravlje bilo je sve gore kako je postajao zreliji. Sa samo 20 godina Eduard je prvi put pokušao da se ubije zbog neuzvraćene ljubavi. Neko vreme je lečen na psihijatriji gde su lekari ustanovili da boluje od šizofrenije.
Mileva ga je, na preporuku doktora, tada smestila u duševnu bolnicu u Cirihu i ova odluka pokazala se kobnom! Surovi tretmani u onovremenim bolnicama ovog tipa samo su pogoršali mentalno stanje mladog Eduarda.
Nakon samo dve nedelje u ovoj instituciji više nije mogao da čita, vodi duže razgovore, a sve više je gubio i kognitivne sposobnosti. Ne zna se tačno koliko često je Albert svog sina obilazio u bolnici.
1933. godine komplikuje se situacija u Nemačkoj i Albert više nije mogao da dolazi u bolicu.
Njegova druga supruga Elsa pričala je da je sinovljevo zdravstveno stanje mnogo brinulo Alberta. Navodno, planirao je da sina dovede u Ameriku, ali su njegovo mentalno stanje, a kasnije i rat, sprečili.
- Moj sin je jedini problem koji ostaje bez rešenja - napisao je Ajnštajn.
Edvard više nikada nije video oca. Mileva je zbog dugova nastalih oko njegovog lečenja morala da proda dve kuće.
Navodno, u kasnijim sporovima Mileve i Alberta Eduard je služio kao "dug za potkusurivanje". U jednoj prepisci Albert je zahtevao da mu Mileva vrati neki novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta ako to ne učini.
Mileva je umrla 4. avgusta 1948. i nakon toga o Eduardu praktično više niko nije brinuo.Okončao je život sam i napušten, među zidinama ciriškog psihijatrijskog azila Burgelci. Radio je kao bolnički baštovan i tako je i umro 1965. u 55. godini.