Na silu je bila udata kao dete za mnogo starijeg muškarca: Našu veliku glumicu pratile su nesreće od detinjstva do smrti

Proslavljena jugoslovenska glumica Žanka Stokić bila je jedno od najvećiih glumačkih imena svog vremena. 

 

Njen neosporni talenat bio je iskazan kroz tumačenje likova iz dela Branislava Nušića. Zbog držanja tokom nemačke okupacije, nakon Drugog svetskog rata je osuđena pred sudom časti na osam godina robije.

 

Poznata glumica je bila rođena u Velikom Gradištu. Otac Bogosav je bio ili lekar ili policijski pisar. Majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča.

 

U to vreme bilo je normalno da roditelji ugovaraju još maloletnim devojčicama brak, pa je tako i Žanka sa četrnaest godina bila udate za jednog zaječarskog abadžiju.

 

Kako je taj čovek bio mnogo stariji od nje Žanka je odlučila da pogegne sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, a koliko je to silno želela govori i činjenica da je pristala da radi sve. Njen posao tada je bio da pere veš i ona je to prihvatila. 

 

Ipak, njen tadašnji muž nije sedeo skeštenih ruku, već je uspeo da je  batinama vrati kući. Žanka se ni tada nije predavala, već je prvu sledeću priliku iskoristila da ponovo pobegne, a ovog puta sudbina je za nju imala drugačije planove.

 

 

Kada je njen muž ponovo došao da je traži u Žanku je uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.  Njih dvoje su odlučili da napuste putujuću družinu i uputili su se u Kragujevac, pristupivši pozorišnoj grupi Dimitrija Nišlića, koji je Živanu uputio u osnovne tajne glumačkog umeća.

 

Mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića koja se uputila prema Bosni i Dalmaciji, odakle ih je proterala austrougarska vlast.

 

 

Nakon toga dolaze u Beograd  u već uigrano pozorište. Žanka je uveliko nastupala, briljirajući u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Krajem 1908. godine Žanka Stokić odlazi sa Aleksandrom Gavrilovićem u Osijek, gde se upravo formira Hrvatsko narodno kazalište.

 

Tu je odigrala prvu dramsku ulogu u komadu Nada. Usledile su i druge značajne uloge u predstavama Moral gospođe Dulske, Gundulićevoj Dubravki, Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. Pokazala je veliki uspeh kako u komedijama, tako i u operetama i dramama.

 

 

Vreme uspona nacionalnog teatra i Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da deo dekora, arhive i garderobe evakuiše ka Nišu i Skoplju, gde se tada nalazio i sam Nušić.

 

Međutim, posle odluke da se evakuiše u Skoplje, glumci su krenuli da se povlače zajedno s vojskom ka Kosovu. Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde se pridružila pozorišnoj trupi Joakim Vujić, gde je ostala do 1916. godine kada se ponovo vratila u Beograd.

 

 

Kao već čuvena glumica 7. marta 1929, za svoj jubilej - četvrt veka umetničkog rada - od deset časova ujutro primala je čestitke i poklone u skadarlijskoj kafani „Dva jelena”. Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara, a tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu.

 

Praizvedba danas kultnog komada Branislava Nušića „Gospođa ministarka” bila je 25. maja 1929. u režiji Vitomira Bogića. Smatra se da je slavni komediograf ovaj komad pisao baš za Žanku, što neki osporavaju. U svakom slučaju, predstava je doživela veliki uspeh, do 1941. izvedena je više od 200 puta, gostovala u Pragu, Budimpešti, Beču, Varšavi, Krakovu... Imala je, naravno, Žanka Stokić i drugih kultnih i čuvenih uloga...

 

 

Pod nemačkom okupacijom nastala su mnoga pozorišta, a najpopularnije je bilo „Centrala za humor”. Velike zvezde tih scena, kao i veselih radio emisija, bile su Žanka Stokić, Blaženka Katalinić, Sofija Perić-Nešić...

 

Posle oslobođenja, Žanka Stokić je izvedena pred Sud časti 3. februara 1945. Narodni tužilac je bio Miloš Jovanović, a Žanka nije imala branioca.

Slavna glumica je za vreme saslušanja pred sudom između ostalog objašnjavala da je težak dijabetičar, da do insulina nije mogla da dođe zbog nestašice lekova, te da joj je novac bio potreban da ga nabavi na crnom tržištu... Osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti, a kazna je bila i društvenokoristan rad te joj je određeno da čisti ulice.

 

 

U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, Samuila Pijade, porodicu Flore. Ukazivala je i na svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi "živela od tuđe milostinje". Ministar pravosuđa Srbije Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, ističući da je "optužena već godinama bezopasna po društvo".

 

U leto 1947. godine posetio ju je Milivoje Živanović i rekao da joj je sve oprošteno. Prethodno dobivši potrebne saglasnosti nadležnih, dolazio je i Bojan Stupica u nameri da Žanku angažuje u tada novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, umrla je samo tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, uz pesmu po njenoj želji - „Oj, Moravo“.

 

Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već služavka s natpisom: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda."