"Shvatila sam zašto je tihi ubica": Kako je Gorica Nešović govorila o bolesti zbog koje je 3 meseca bila slepa

Gorica Nešović je preminula u 59. godini, a iako detaljniji razlozi tek treba da budu saopšteni, poznato je da je ona sama govorila u javnosti o bolesti koja je kao tihi ubica.

 

Naime, novinarka je već duže vreme vodila borbu sa dijabetesom i uvek isticala koliko su važni pregledi, s obzirom na to da bolest počinje tiho i nekad bez ikakvih simptoma. 

Voditeljka je početkom ove godine gostujući u RTS Ordinaciji ispričala da je često pitaju zašto stalno koristi priliku da priča o dijabetesu, s obzirom na to da u Srbiji nije naročito popularno da pričaš "kako ti nešto fali", a pogotovo da si bolestan.

 

- Ja sam pre tačno tri godine osećala neki blagi umor, al' ko velim, ustajem svako jutro u 4, nemam više ni 25 godina, je l', pa nekako je i logično da sam umorna. To je bio jedini simptom koji sam ja osećala. Nisam imala predstavu da to može da ima veze sa dijabetesom -  počela je tada voju priču Gorica.

 

Otežavajuća okolnost za nju je bila to što nije imala uobičajene simptome koji bi joj nagovestili da ranije reaguje, pa je vrlo često isticala značaj redovnih kontrola.

 

- I onda krenu da mi otiču noge, ali ne samo stopala dole, nego cele noge i donji deo stomaka. I to je bilo kao da neko pumpa dušek leti za more. Tom brzinom se nekako (sve dešavalo), u par dana bilo mi je loše, jedva sam hodala, al` to pripisujem tim otocima. I odem u laboratoriju i zovu me, kažu: 'Gospođo, vi pod hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30 - rekla je tada ona.

 

Nekoliko godina ranije je imala polineuropatiju koja takođe može biti posledica povišenog šećera, ali ona tada to nije znala. Promenila je način ishrane i osećala se odlično, a za to vreme se dijabetes samo sakrio. Jednom prilikom je objasnila i kako izgleda neuropatija.

 

- Ne osećate prste na rukama i na nogama, kao da su utrnuli. Zapravo osećaj je kao kad promrznu šake zimi pa vi osećate, to nije trnjenje klasično, nego kao da su malo tuđe ruke, jagodice, i tako je i na rukama i na nogama. A pre toga me je zabolela neka tačka na leđima i kao to se upalila brahijalna tačka. Nisam ja to sama sebe lečila, ali niko da me pošalje da izmerim šećer. Pitaju me da li ste vi dijabetičar, a ja kažem – ne da ja znam.

 

Nakon toga je saznala da joj bubrezi otežano rade, upravo zbog dijabetesa, a on joj je oštetio i vid, pa je tri meseca bila potpuno slepa. Mislila je da je insulin dovoljno rešenje i njena najbolja drugarica.

 

- Spadam u onu grupu koja kad (na TV-u) naiđe nešto vezano za bolesti, menjam kanal. To je neki strah od bolesti. Umesto da pobeđujemo taj strah tako što ćemo naučiti, saznati nešto pa onda samim tim i prepoznati kod sebe ili kod drugih neke naznake, ili, ako ništa drugo, prepoznati kad se ide kod lekara i zbog čega dizati paniku ili ne. Ja sam okretala glavu, zato što sam znala da nezdravo živim, da malo spavam i da može nešto od svega toga da mi se desi. To je u podsvesti. Ali kao, 'neće to meni da se desi' sto posto, ja ću da to popravim. Tri meseca ništa nisam videla. Mrak totalni. I to je stvarno jedan mučan period. Neko vam donese pun tanjir hrane i kaže: 'Izvoli, jedi', a ti kažeš: 'A šta imam na tanjiru?'. A onda mi kažu: 'Imaš OVDE piletinu, OVDE ti je boranijica, OVDE ti je salata'. A ja pitam: 'A gde je to OVDE?', jer ja ne znam šta znači to OVDE. Kaži mi – ispred tebe je piletina, pa mi uzmir ruku i pokaži (mojom rukom) OVDE ti je to, a OVDE ti je to - iskreno je govorila Gorica.

 

Ona je najpre operisala jedno oko na kom joj je vid bio potpuno uništen zbog dijabetesa, a nakon toga i drugo. Loše je videla duže od godinu dana, a potpuno slepilo je trajalo tri meseca. Za to vreme živela je sa sestrom u porodičnoj kući i navikavala se na novi život. Dane je provodila slušajući audio knjige.