Još kao veoma mlada Verica Rakočević je volela prirodu.
Modna kreatorka Verica Rakočević godinama je na javnoj sceni, a kad god da je vidimo ona izgleda lepo, negovano i nikada joj se ne bi dale godine koje zapravo ima.
Za sve to zaslužna je priroda, ali i način života koji ova lepa žena praktikuje. Ona je vedra duhom, trudi se da život živi punim plućima, a svi se slažu da od kada je upoznala svog dosta mlađeg supruga i ona se podmladila.
Ipak, nije sve samo u ljubavi. Postoje načini da svaka žena bude negovana, lepa, a pre svega zdrava. Evo šta ona kaže, koja je nje tajna mladolikosti i zdravlja.
- Ja sam devojka sa sela, preterujem, iz malog gradića na Kosovu i Metohiji, Podujeva, ali sam više od 60 godina stanovnik Beograda. Decenijama sam živela u Ulici kralja Milana i maštala da jednoga dana budem u kući u prirodi. To nije bilo izvodljivo dok su deca odrastala. Našla sam kuću iz snova, na brdašcetu okruženu drvećem. Pre toga sam često boravila u Eleninoj kući na Avali i osetila sve čari ove planine. Nisam vozač, ali u tom periodu sam upoznala Veljka, počeli smo zajedno da živimo, tako da je olakšanje bilo ići kolima do grada iako meni nije teško da, kada je on na putu, odem taksijem ili autobusom. Ne znam koliko znate za ružu vetrova koja krasi Avalu. U maju cela Avala miriše na zovu i bagrem. Vazduh na Avali leči, a ljudi ga zagađuju - kaže Verica.
Ona je potpuno sigurna da je priroda njen najveći prijatelj i da je upravo ona zaslužna za njeno odlično zdravlje.
- Bez obzira na obaveze, čim se vratim iz grada već na kapiji skidam obuću i ostatak dana hodam bosa po travi, pa moja pedikirka muku muči sa mnom. Dugo bih vam pričala o blagodetima, od tog momenta kada vam bose noge dodirnu zemlju i izvuku sav nagomilani stres koji ste imali u toku dana, do toga da u komšiluku imam kozje mleko, sir i surutku, domaća jaja i organsko voće i povrće. Moje jabuke, šljive i lešnici nisu nikada bili dodirnuti nekim hemijskim sredstvom. Komšije koje su tu u svakom trenutku da vam se nađu u svakoj situaciji. Jutarnja kafa i izlazak sunca, zrikavci koji vas uspavljuju, sve to je poboljšalo moje fizičko i mentalno zdravlje.
Verica je poznata u komšiluku po sakupljanju smeća.
- S mojim dragim komšijom Ljubom i njegovim drugarima uvek rado učestvujem u borbi za očuvanje životne okoline oduvek bila moj izbor. S jedne lokacije uklonjeno je 27 tona plastike, fotelja, tepiha i još mnogo neverovatnih stvari i to sve na putu koji vodi u lovište. Uzalud su stajale table upozorenja sve dok konačno nisu postavljene kamere - istakla je Verica, koja smatra da našem mentalitetu ne bi pomogla ni edukacija.
- Možete pričati koliko hoćete narodu koji nema svest o tome. Mi smo narod koga samo ako udariš po džepu reaguje, zato da mogu, uvela bih drakonske kazne za te zločince nad prirodom. Skoro je u mojoj ulici čovek posekao celo brdo šume stare više od 100 godina. Prodaće drva koja će loženjem zagaditi već osiromašenu prirodu za velike količine kiseonika. Tu će posle neko sagraditi vile sa bazenom za vikendice, a onda će po povratku u svoje luksuzne stanove u gradu, bacati kroz prozore automobila nakupljeno smeće. To smo mi nažalost - dodala je razočarano.
Od kada je počela da odlazi na godišnje odmore sa Veljkom naučila je kako da se snađe u prirodi. Njih dvoje često kampuju, a onda su prepušteni samo sebi i prirodi.
- Privikavanje na kamper, ma kako udoban bio, bilo je priznajem teško, ali sam na kraju upala u klopku da ne mogu bez tog vida odmora. Veljko se razlikuje od mene u tom smislu što se ne nervira toliko zbog ljudskog nemara. On poludi od mene dok tokom šetnje koja je naš ritual zvocam o zlim ljudima koji zagađuju i seku šume. On misli da sam luda što sa rukavicama i velikim džakom skupljam sve bačeno na ulicu od moje kapije do izlaska na glavni put, a ja smatram, da će neko slediti moj primer ako me pet puta vidi da to radim, ili da će barem, kada pokuša da baci bocu ili kesu, osetiti malo stida. Veljko misli da će neko baš u inat sledeći put baciti dve kese. Možda je u pravu - ističe Verica.