Njegov otac bio je proslavljeni narodni heroj koji je poginuo pred kraj rata, a majka, i sama partizanka, stradala je samo nekoliko meseci nakon što ga je donela na svet
Proslavljeni režiser Želimir Žilnik spada u najveće filmske stvaraoce na našim prostorima, a iza njega je karijera duga više od pola veka.
Pažnju je na sebe skrenuo krajem šezdesetih filmovima "Nezaposleni ljudi" i "Rani radovi", a dobitnik je brojnih vrednih priznanja, među kojima su i berlinski Zlatni medved i Tedi. Autor je mnogih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, a fokusira se na savremene teme i društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.
Pored toga što se bavi režijom i pisanjem scenarija, on je i pedagog, mentor i izvršni producent niza međunarodnih filmskih radionica za studente iz regiona jugoistočne Evrope.
Kako se obično ne eksponira previše u javnosti, o njegovom privatnom životu se ne piše previše, a poznato je da ima ćerku Mašu, koja je dobila ime po njegovoj majci, kao i unuka Viktora i unuku Anu, koji su dobili imena po deki Viktoru i baki Ani Žilnik.
Porodična istorija Želimira Žilnika prepuna je tragedije, a sam njegov život počeo je u okolnostima koje se mogu opisati samo kao stravične. Jedan od najnagrađivanijih domaćih autora rođen je 8. septembra 1942. godine u koncentracionom logoru na Crvenom krstu u Nišu, gde je njegova majka Milica Šuvaković, aktivistkinja Komunističke partije i filozofkinja, bila zatvorena tokom trudnoće. Nekoliko meseci nakon njegovog rođenja, Milica je streljana.
Žilnikov otac Konrad Žilnik Slobodan, inače narodni heroj, poginuo je 1944. u blizini Pirota, tako da ga se slavni režiser danas ne seća. Kako je jednom ispričao, otac ga je video samo dok je bio beba, a danas bista Konrada Žilnika stoji u niškom parku preko puta Gradske kuće.
– Ali, njegovi ostaci nisu tu, postoji samo bista. Došao sam do saznanja da je uhvaćen u brdima oko Pirota od strane bugarske vojske, mučen i ubijen, 1944. godine – objasnio je Žilnik jednom prilikom.
Konrad je rođen u Kapljoj Vasi, a sa ocem Viktorom i majkom Anom došao je u Niš pre Drugog svetskog rata. Dok je Konrad stradao kod Pirota, njegovi roditelji su pogubljeni na Banjici nakon što je raspisana poternica za njihovim sinom. Milica Maša Šuvaković, rediteljeva majka, bila rođena Zemunka, a u logor je odvedena pod njenim lažnim partizanskim imenom Jovanka Popović.
– Pre početka Drugog svetskog rata Milica je zbog svog komunističkog delovanja hapšena, međutim kad je rat počeo i posle nekoliko beogradskih akcija, pojavila se realna opasnost po njen život. Tada je odlučeno da se povuče u ilegalu i otišla je u Prokuplje pod lažnim imenom Jovanka Popović – objašnjava istoričar Nebojša Ozimić, viši kustos Narodnog muzeja u Nišu
Nakon što je Želimir ostao bez Milice, njegovi baka i deka po majci poslali su u Niš svoju drugu ćerku, dečakovu tetku, kako bi ga usvojila.
– Tako sam iz Niša prešao u Zemun kod bake i deke koji su me čuvali do smrti. Nakon njihove smrti, uzima me tetka koja je živela u Novom Sadu, bila udata za cenjenog doktora Petrovića. Kao zahvalnost za sve što su mi pružili, ja danas imam dva prezimena – Žilnik i Petrović – istakao je on jednom.
Kako je jednom prilikom ispričao, u školu je pošao 1949. godine, a iz prvog dana škole nosi jednu bolnu uspomenu.
– Neka ustanu svi kojima su roditelji poginuli u ratu. Od nas dvadesetak, pamtim da nas je ustalo više od polovine – podelio je uz suze.