Ljubav pesnikovog života, njegova Ruža, nije podnela tragične gubitke sve njihove dece, a smrti su nastavile da prate Zmaja...
Jovan Jovanović Zmaj, omiljeni pesnik svakog deteta i mnogih odraslih, jedan je od najcenjenijih u istoriji srpske književnosti smatra se i jednim od najvećih liričara srpskog romantizma.
Iako je po zanimanju bio lekar, celog života pisao je pesme, a bavio se i ureživanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečijih časopisa.
Njegove najistaknutije zbirke svakako su "Đulići" i "Đulići uveoci", koji svedoče o njegovoj najvećoj životnoj radosti i, potom, najtežim momentima s kojim se susreo. A susreo s mnogim očajima, trenucima beznadežnosti i tragedijama.
Nakon što se okušao na studijama prava i neslavno se vratio u Novi Sad, postao je podbeležnik u novosadskom magistratu. Tada se upoznao sa Eufrozinom Rozinom Ličanin, svojom budućom suprugom koju je od miloše zvao — Ruža. Zmaj i njegova Ružica venčali su se 1962. godine na Svetog Savu, a idiličan život mladi i zaljubljeni Zmaj opevao je u pesmama koje je uvrstio u zbirku "Đulići", nazvane tako po turskoj reči gül, što znači "ruža".
Među najpoznatijim pesmama iz ovog ciklusa, a bilo ih je čak 73, svakako je "Kaži mi, kaži", inspirisana Zmajevom beskrajnom ljubavlju prema Ružici Ličanin, a tu su i "Tijo noći, moje zlato spava", "Zaspala si, a ja budan" i druge koje opisuju pesnikovu sreću u braku.
Ona, međutim, nije potrajala.
Zmaj i Ruža dobili su ubrzo sina Mirka, a potom i Tijanu, Savu, Juga i Smiljka. Do 1872. godine, preminula su sva Zmajeva deca osim Smiljke. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa samo tri meseca. Utehu nisu pronašli ni u sinu Savi, koji je poživeo tek nedelju dana, dok je Jug umro na rođenju.
Svet je ubrzo napustila i Ruža, a pesnik je usvojio još dvoje dece, devojčice Mariju i Anku. S njima i ćerkom Smiljkom potom se preselio u Futog, gde je Jovanoviće pratila nesreća — pre drugog rođendana preminula je Smiljka, a 1901. godine i obe usvojene Zmajeve ćerke.
Skrhan, slomljen, bolan, Zmaj piše "Đuliće uveoke", koji su u potpunoj suprotnosti vedrim pesmama u prethodnoj zbirci. Ona se nadovezuje na nju, ali peva o tugovanju, bolu i uvelim ružama pesnikovog života.
Preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici, tiho i u snu, a sahranjen je u gradu u kom je napustio ovaj svet.