Među 250.000 prognanih u operaciji Oluja bilo je mnogo dece koja su danas cenjena na raznim poljima, a ovo su priče samo troje od njih.
Danas se obeležava godišnjica ulaska hrvatske vojske u Srpsku Krajinu, srpsku enklavu i zonu pod zaštitom Ujedinjenih nacija, nakon čega je oko 250.000 ljudi napustilo svoje domove i u najvećem izbegličkom talasu u Evropi od Drugog svetskog rata uputilo se prema SR Jugoslaviji i Bosni.
Deca koja su bila u toj koloni straha izrasla su u lekare, umetnike i ugledne sportiste, a ovo su priče samo nekih od njih.
- Vesna Damjanić
Voditeljka RTS-a Vesna Damjanić prošle godine je prvi put — četvrt veka kasnije — progovorila o svom odlasku od kuće. Ona je podelila deo iz svog dnevnika koji je vodila u izbegličkoj koloni, kada je imala 17 godina.
— Čak 240.000 pripadnika srpskog naroda putuje u nepoznato. Tom broju pripadam i ja sa svojom porodicom, znanim i neznanim prijateljima — piše ona na samom početku.
— To se zove veliki egzodus Srba tj. ja to shvatam kao veliku tragediju i žalost. Sve su to užasni prizori i scene, narod bježi i ostavlja sve svoje. Ni ja sama ne znam odakle da počnem i šta da zapišem... Kako sam ja sve ovo do sada podnijela, ni sama ne znam opisati, valjda je dobro. Umorna sam, iscrpljena, u nekom iščekivanju, strahu... — pisala je tada tinejdžerka Vesna dok je išla u neizvesno.
Kako je ona kasnije ispričala, u trenutku kada je bila u koloni, bila je izbeglica već četiri godine, budući da je njeno selo Velika Glava bilo prva linija fronta. Kada se danas vrati svom dnevniku, shvati da je, kako je napisala prošlog avgusta, "bila tupa od šoka, skoro bez emocija".
— A njih je uvek mnogo u ovo vreme – kada se sećamo "Oluje". "Oluju" smo oprostili, šta nam se dogodilo – nismo zaboravili — istakla je novinarka.
- Milan Borjan
Golman "Crvene zvezde" Milan Borjan imao je samo sedam godina kada je napustio rodni Knin.
Kako je jednom prilikom ispričao, stanovao je prekoputa stadiona Dinare i da je preskakao zidić da bi došao na teren, gde je trenirao da bi jednog dana nadmašio svog oca, takođe golmana. A onda se dogodilo ono što niko nije mogao ni da nasluti.
— Sećam se te kolone gde su majke plakale, bake očajno zapomagale za ostavljenim sinovima, muževima, očevima. Mi deca nismo tada bili svesni šta se dešava, videli smo samo da nam gore kuće, igrališta na kojima smo se do juče bezbrižno igrali, bili smo uplašeni, žedni i gladni... Danas svi mi koji smo preživeli tu strašnu, nepreglednu kolonu nosimo velike ožiljke i rane. Neki od nas nikada se nisu oporavili — prisetio se jednom prilikom sportista.
Marta Drpa
Srpska odbojkašica Marta Drpa pobegla je iz Knina kao šestogodišnjakinja, a svojevremeno je na Fejsbuku napisala da uprkos svom iskustvu nikoga ne mrzi.
— Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli... Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi — napisala je ona i dodala: — Jer bojim se, ako se zaboravi — desiće se opet.