Glumac Vlasta Velisavljević ima 95 godina, a prema onome što je on preživeo mogao bi se praviti film.
Jedan od najvoljenijih srpskih glumaca Vlasta Velisavljević (95) je tokom višedecenijske karijere "kupio" domaću javnost vanvremenskim ulogama, ali i intervjuima u kojima je otkrivao detalje svog teškog života.
Imao je samo 17 godina kada je završio u logoru za vreme Drugog svetskog rata.
Vlasta je sa porodicom je na početku rata živeo u Beogradu, a kako je u to vreme vladala velika glad, bio je prinuđen da sa svojim drugarima krade jabuke koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu.
Nemci su ih 1943. godine uhvatili i poslali u koncentracioni logor, a glumac je tada imao samo 17 godina.
— Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda —ispričao je Vlasta u jednom intervjuu.
Akademiju pozorišnih umetnosti je upisao 1948. godine, a na trećoj godini studija je uhapšen i odveden najpre u zatvor na Banjici, a potom i na Goli otok, gde je proveo tri godine.
— Neću zaboraviti tu čuvenu ćeliju 17a na Banjici iz koje su me poslali na Goli otok. Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš. Delio sam je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i izjasnio se za Sovjetski Savez — ispričao je glumac svojevremeno.
Dok je on boravio na Golom otoku, na njegovu ženu su vršili pritisak da ga se odrekne. Ona je to i uradila, preudala se i otišla u Ameriku.
— Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Nisam hteo da joj oprostim.
Vlasta se ženio tri puta i tvrdio je da mu je treći brak “najslađi” i da je njegova žena ta koja "drži brak".
Pre nekoliko godina onkolog mu je dijagnostikovao opaku bolest, ali je on odbio zračenje i zatražio mišljenje drugog lekara. Tu ga je sačekalo pozitivno iznenađenje.
— Odbio sam, nisam hteo da se zračim. Posle silnog ubeđivanja s tim mladim doktorom, na kraju sam ipak pristao da sutradan dođem na još jedan pregled. Sledećeg jutra, tu u hodniku, naleteo sam na njegovog starijeg kolegu, lekara koji me je prepoznao s televizije. Popričali smo, pregledao me je, pogledao nalaz skenera… Vidim, čudi se čovek. Pozvao je kolegu, onda i neku doktorku. "Pa, vi nemate ništa!", rekao mi je — ispričao je Vlasta u jednom intervjuu.
Zbog toga što je bio u zatvoru svojevremeno mu je bilo zabranjeno i da glumi u pozorištu.
— Nerado govorim o tome. Bio sam mlad, ali uvek sam imao šansu. I kada sam doživeo to što sam doživeo, opet sam mogao da počnem ponovo. U Beogradu nisam mogao da uđem u pozorišta, a ne da igram. Mogao sam uz pomoć dobrih ljudi, koji su mi otvorili mogućnost da odem u Mostar, da tamo budem u divnom pozorištu, koje je angažovalo najbolje reditelje u staroj Jugoslaviji. Tu sam doživeo nešto što ne bih mogao u Beogradu. Za sav taj doživljaj sam bio malo bogatiji. To je bila ozbiljna država, nema pardona. Ljudi su verovali u to što su radili i ja to razumem. Ja sam bio malo drugačiji. Bio sam malo protestant.