Vršnjačko nasilje je sve češća tema, koja bolno zvoni u ušima svakog od nas. Mnogi i ne znaju, ali postoje različite vrste nasilja kao i agresivnog ponašanja. Zbog toga je posebno važno razumeti razliku između detetove agresije i vršnjačkog nasilja, iako je u većini slučajeva ishod sličan.
Agresija i nasilje su termini koji se često koriste naizmenično, međutim, postoje razlike u tome. Nasilje se može definisati kao upotreba fizičke sile sa namerom da se povredi druga osoba ili uništi imovina, dok se agresija obično definiše kao bes ili nasilna osećanja, kao i ponašanje. Agresivna osoba ne mora nužno da se ponaša nasilno, ali svaki takav istup u ponašanju vodi ka nasilju. Problemi sa agresijom i nasiljem ili njihovi efekti mogu se rešiti terapijom i razgovorom sa stručnjacima, piše Yumama.
Da li su agresivno ponašanje i vršnjačko nasilje isto?
Nasilno ponašanje umnogome je definisano agresivnim tendencijama namerno usmerenim ka drugim osobama. Ipak agresivnost, sama po sebi, nije dovoljan uslov da bi se govorilo o vršnjačkom nasilju. Zapravo, agresija i nasilje nisu isto. Dete koje počini čin nasilja prema svom vršnjaku na prvi pogled deluje agresivno, dok dete agresivne prirode neće nužno učestvovati u nasilnim delima. Agresija može rezultirati fizičkim ili verbalnim napadom, ponekad napad može biti odbrambeni ili impulsivan, a vrlo često može izostajati loša namera.
Nasilje može da se razvije iz situacionih faktora ili faktora okoline, a može biti rezultat mentalnog stanja, ličnih frustracija ili kulturnih uverenja. I nasilje i agresija mogu imati negativne efekte, kako na društvenom, tako i na individualnom nivou. Akti nasilja mogu ciljati određenu osobu ili grupu ljudi, mogu biti seksualne prirode ili se dogoditi nakon upotrebe alkohola ili droga (kod tinejdžera). Iako je teško identifikovati sve faktore koji mogu dovesti do razvoja agresivnih tendencija ili nasilnog ponašanja, stručnjaci smatraju da je presudan socijalni status, kao i lični problemi i nezadovoljstvo. Upravljanje agresijom može se olakšati preusmeravanjem, kao i uspostavljanjem granica i odgovarajućih odnosa sa vršnjacima.
Ovakve strategije mogu pomoći roditeljima da se agresivne tendencije kod dece ne ispoljavaju više puta, jer mogu voditi ka nasilju. Posebno je važno da roditelji obrate pažnju na ponašanje deteta i da posavetuju sa stručnim licima čim primete istupe kod mališana.
Koje su to vrste agresije na koje treba obratiti pažnu?
Agresivnost se može definisati na više načina, a istraživanja u različitim oblastima često opisuju različite vrste agresije. Postoje četiri opšte vrste agresivnog ponašanja:
Slučajna agresija nije namerna i može biti rezultat nepažnje. Ovaj oblik agresije često se primećuje kod dece u igri, a može se javiti u žurbi. Na primer, kada deca trče da stignu autobus i pritom pokretima udare svog vršnjaka, nužno ne znači nasilje, ali predstavlja vid agresije.
Izražajna agresija je čin agresije koji je namerna, ali nije namenjena nanošenju štete. Dete koje baca igračke ili udara rukama pokazuje izraženu agresiju: iako ponašanje može frustrirati drugu osobu, nanošenje štete nije svrha takvog ponašanja.
Neprijateljska agresija treba da izazove fizički ili psihološki bol. Nasilje i zlonamerno ogovaranje ili širenje glasina su oblici neprijateljske agresije. Reaktivna agresija ili agresivna akcija je rezultat provokacije, a takođe predstavlja oblik neprijateljske agresije.
Instrumentalna agresija može biti rezultat sukoba oko predmeta ili sukob borbe za prava. Na primer, dete koje je želelo da sedi za stolom za koji je selo drugo dete, može da rezultira agresivnim ponašanjem jednog od učenika.
Ove četiri vrste agresivnog ponašanja često se vide kod dece, ali takođe mogu opisati postupke odraslih. Neke od dugogodišnjih popularnih teorija smatraju da su muškarci agresivniji od žena, ali istraživanja su pokazala da to nije slučaj. Iako žene možda više teže verbalnoj i indirektnoj upotrebi agresivnih taktika, a fizičku agresiju ređe upotrebljavaju, istraživanje je pokazalo da ne postoji značajna razlika između muškaraca i žena u pogledu agresije.
Da li postoje mentalni problemi kod dece zbog kojih izražavaju agresiju/nasilje?
Agresivne ili nasilne tendencije mogu proizaći iz nekoliko različitih mentalnih stanja dece. Zapravo, mališani koji odrastaju sa agresivnim roditeljima ili imaju agresivne uzore, poput trenera i nastavnika, takođe mogu početi da pokazuju agresivno ponašanje. Takvo ponašanje može voditi ka većim oblicima nasilnog ponašanja i u krajnjem nslučaju teških oblika nasilja. Čin nasilja, na primer, značajno je povezan sa prizorima koje mališani vide u svojoj porodici. Nedosledno ili neprimereno ponašanje, kao i deca koja su zlostavljana, imaju veću verovatnoću da postanu nasilnici i da iskazuju nasilno ponašanje, a tokom života mogu zlostavljati sopstvenu decu.
Takođe je velika verovatnoća da će doživeti depresiju i anksioznost i mogu se okrenuti drogama ili alkoholu ili drugim zavisnim ponašanjima kako bi se izborili sa tim problemima. Deca koja su maltretirana od strane braće i sestara imaju dvostruko veću predispoziciju da dožive depresiju i sklonost ka samopovređivanju pre nego što stupe u svet odraslih. Deca koja su odrastala u porodicama u kojima je nasilje svakodnevna pojava, mogu patiti od parazomije, noćnih mora, strahova i masečarenja.
Šta je to pasivna agresija i kako se ispoljava?
Nasilje se nalazi avuda oko nas: kod kuće, u sportskim takmičenjima, školama, vrtićima i parkovima. Deca obično ne mogu predvideti agresiju ili nasilje, a žrtve nasilnih činova mogu imati ozbiljne probleme mentalnog zdravlja, poput trauma, stresa, depresije i anksioznosti. Deca koja su počinioci nasilja imaju mentalne probleme kao što su narcisoidnost, asocijalnost i socijalno uklapanje. Pasivnu agresiju ili suptilno agresivno ponašanje ne karakteriše nasilje, već takva deca prikriveno kritikuju i omalovažavaju postupke svojih drugara. Mališani koji ispoljavaju pasivnu agresiju su često odbojni prema autortitetu, žale se da su loše ocenjeni ili da su pogrešno shvaćeni, pasivno se odupiru zadatim zadacima pod izgovorom da su "zavoravili".
Svaki vid agresivnog ponašanja, nije zanemarljiv i ne proolazi sam od sebe. Najčešće se agresivno ponašanje završi vršnjačkim nasiljem, koje je u našem društvu sve češće i uopšte nije zanemarljivo.
Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.