Humor ga nije napustio ni poslednjih dana života
Na današnji dan pre 27 godina preminuo je Dragomir Bojanić, jedan od najvećih glumaca bivše SFRJ.
Uvek je bio nasmejan i voljen svuda gde se pojavljivao, a humor ga nije napustio ni poslednjih dana koje je proveo na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.
Gidra je rođen 13. juna 1933. u Kragujevcu. Imao je veoma teško detinjstvo jer je tokom Drugog svetskog rata ostao siroče. Završio je u rodnom gradu srednju školu za preradu mesa, voća i povrća ili "konzervatorijum", kako je ovu obrazovnu ustanovu u šali nazivao. Godinu dana je radio u fabrici konzervi "Crvena zvezda" i istovremeno vodio dramsku sekciju pri ovom kolektivu.
Njegov talenat nije mogao da prođe nezapaženo, pa je počeo da igra u amaterskom pozorištu, a na studije glume u klasi Raše Plaovića upisao se nekoliko godina kasnije u Beogradu.
Filmsku karijeru je započeo epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića "Ešalon doktora M." iz 1955. godine. Glavne i veće sporedne uloge igrao je u više od trideset domaćih filmova, a snimao je i u Italiji. Pod pseudonimom Entoni Gidra (Anthony Ghidra), Dragomir Bojanić se šezdesetih godina pojavio u 10 vesterna, a za ulogu u filmu "Balada o revolverašu" (1967) režisera A. Kaltabijana dobio je i nagradu.
Na festivalu u Puli 1974. osvojio je Zlatnu arenu za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu Radomira Šaranovića "Svadba" (1973), nastalom prema istoimenom romanu Mihajla Lalića. Tokom snimanja ovog ostvarenja krstio je u Moskvi, u doba najjačeg komunizma, svoju mezimicu Jelenu.
Najveću popularnost ipak je stekao ulogom Žike Pavlovića, koju je igrao od 1978. do 1992. godine u serijalu "Žikina dinastija". Takođe je ostao poznat i po ulogama kaplara Janićija u filmu "Marš na Drinu" Žike Mitrovića iz 1964. i agenta Mikule u seriji "Povratak otpisanih" iz 1978. Nikad nije koristio pomoć kaskadera, mada su mu to prijatelji savetovali. Obožavao je konje i jahao je do poslednjih dana.
Gidra je obožavao mlade talentovane glumce, koji su bili česti gosti u njegovom domu, počevši od Dragana Maksimovića, Sonje Savić pa do Žarka Lauševića.
Poslednje dane života proveo je na VMA. U njegovu sobu te 1993. godine dovodili su ranjenike da im priča viceve sve do ranih jutarnjih časova. Doktori i sestre su ga obožavali, čak bi mu ponekad prošvercovali poneku cigaretu.
Dragomira Bojanića Gidru kolege i prijatelji pamte kao - ljudinu. Iako obožavan u narodu, deluje kao pomalo zaboravljen jer nijedna ulica niti prestižna glumačka nagrada ne nosi njegovo ime. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.