ŠARMANTNA GLUMICA ODUŠEVILA JE SLAVNOG REDITELJA HIČKOKA: Životna priča legendarne Tipi Hedren!

Godine 2003. Tipi Hedren je dobila svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih za uloge u igranim filmovima. Šest godina kasnije, dobila je i zvezdu na Stazi slavnih ispred Teatra u Orindi.

 

U dosadašnjoj karijeri, dugoj 70 godina, Hedren se pojavila u preko 80 filmova i televizijskih serija. Nagrađena je sa više od 50 nagrada i priznanja.

Hedren započinje odlučnu borbu za spašavanje životinja od 1969, kada je, snimajući filmove po Africi, shvatila u koliko teškoj situaciji se nalaze afrički lavovi. U pokušaju da podigne svest o ugroženosti divljih životinja, provela je narednu deceniju pripremajući zajedno sa svojim tadašnjim suprugom film Roar, koji je premijerno prikazan 1981. Tokom 1983. osnovala je svoju neprofitnu organizaciju, pod nazivom Roar Foundation, kao i utočište za divlje životinje, Shambala Preserve, koje joj omogućuje da nastavi svoj rad i vodi brigu o povređenim lavovima i tigrovima. Hedren je osnovala i nekoliko humanitarnih programa koji za cilj ima pomoć gladnima i oštećenima u prirodnim katastrofama, poput uragana i zemljotresa. Imala je ključnu ulogu u razvoju vijetnamsko-američkih salona za nokte.

 

Njena ćerka, Melani Grifit, i unuka, Dakota Džonson, takođe su poznate glumice.

 

Natali Kej Hedren rođena je u Nju Ulmu, u Minesoti, 19. jnauara 1930, kao ćerka Bernarda Karla Hedrena i Doroteje Henrijete (devojačko Ekhard) Hedren.Ima jednu sestru, Pati Dejvis. Tokom većeg dela karijere, pogrešno je predstavljana kao da je rođena 1935. Međutim, Hedren je 2004. godine, javno objavile da je ta informacija netačna i da je ona zapravo rođena 1930, što je i potvrdila indeksom registracije rođenih iz Minesote.

 

Njen otac je poreklom Šveđanin, dok majka ima nemačko-norveške korene.Otac joj bio vlasnik male prodavnice u Lafejetu i dao joj je nadimak „Tipi” koji je koristila kao pseudonim tokom čitave glumačke karijere. Kada je imala 4 godine, preselila se sa porodicom u Mineapolis. Kao tinejdžerka učestvovala je na modnim revijama u robnim kućama. Roditelji su joj se preselili u Kaliforniju dok je Hedren pohađala srednju školu.

 

Na svoj 20 rođendan kupila je kartu za Njujork, gde je ubrzo postala model i priključila se modnoj kući Ajlin Ford. Kroz par godina započela je glumačku karijeru u filmu Henrija Levina, Lepa devojka. Hedren je nakon toga odbijala nekoliko ponuda od producenata, pošto je nije interesovala glumačka karijera, s obzirom na to da je znala koliko je teško uspeti u njoj.

 

Nastavak na sledećoj strani!

Godine 1952. Tipi je upoznala 18-godišnjeg Pitera Grifita, koji je bio nekadašnji popularni dečiji glumac, a kasnije se bavio marketingom. Par se venčao za par meseci i 1957. dobio ćerku, Melani Grifit. Posle sedam godina braka, Hedren i Grifit su se razveli tokom 1961. Nakon toga, ona se sa ćerkom vraća u Kaliforniju i iznajmljuje skupocenu kuću u Los Anđelesu. U jednom od kasnijih intervjua, Hedren se osvrnula na taj period života i izjavila: „Mislila sam da ću moći da nastavim sa svojom karijerom, kao dok sam bila u Njujorku. Mislila sam da će sve biti u savršenom redu, ali nije bilo.”

 

22. septembra 1964. Hedren se udaje za svog tadašnjeg agenta, Noela Maršala, koji je kasnio bio producent u tri filma u kojima je Hedren tumačila glavnu ulogu. Razveli su se tokom 1982. Godine 1985, udala se za proizvođača čelika, Luisa Baraneča. Hedren se od Baraneča razvela posle 10 godina braka, tokom 1995. Nakon toga, bila je verena za veterinara, Martina Dajnsa, od 2002. Do njihovog raskida sredinom 2008. U septembru 2008. Hedren je izjavila da još uvek čeka nekog ko će je „oboriti s nogu”.

 

Hedren je imala važnu ulogu u otvaranju vijetnamsko-američkih salona za nokte. Tokom 1975. bila je međunarodni koordinator humanitarne organizacije Hrana za gladne i počela je da posećuje izbeglice u Sakramentu. Kada je saznala da postoje žene zainteresovane za manikir i pedikir, unajmila je nekoliko stručnjaka da ih obuče i u saradnji sa školom lepote pomogla im da dođu do posla. Tipin rad sa izbeglicama bio je tema dokumentarnog filma Srećne ruke, koji je nagrađen kao najbolji u kategoriji kratkih dokumentaraca na međunarodnom filmskom festivalu u Sonomi 2014. godine. U januaru 2014. nekoliko kompanija za negu noktiju osnovale su „Tipi Hedren stipendiju”, kao podršku profesionalnom obrazovanju za kreativni dizajn noktiju.

 

Hedren je godinama patila od migrene, zbog čega je morala da otkaže brojne projekte, uključujući i televizijsku seriju od producentkinje Beti Vajt. Nakon što je stavila titanijumsku ploču na vrat, situacija se popravila i uz odobrenje od svojih lekara Hedren je odlučila da prihvati ulogu u sapunici Kuća mode. Dok je spremala jednu od scena, balon vode pao joj je na glavu sa plafona. Migrena se nakon toga vratila i nastavila da joj stvara probleme. Hedren je odlučila da tuži produkciju i naplati odštetu, ali je njen advokat, Džozef Alen, napravio grešku pri sudskom procesu koja je omogućila optuženoj strani da blokira njenu tužbu. Zauzvrat, Hedren je tužila Alena za zloupotrebu položaja. U decembru 2013, Holivud reporter je objavio da je Hedren dobila suđenje i naknadu veću od 1 500 000 $. Međutim, Hedren je bila pogođena ovim člankom, pošto novac zapravo nije dobila.

 

U intervjuu je objasnila da njen bivši advokat nema da joj isplati toliko novca i dodala da ju je članak stavio u nezgodnu situaciju jer je njenim fondacijama u tom trenutku „očajnički bila potrebna pomoć”. Izjavila je:

 

„Sva je prilika da nikada neću ni videti taj novac, a ono što posebno boli u svoj ovoj patnji je to što je objavljivanje ovog ishitrenog članka, svim ljudima širom sveta koji su bili velikodušni da pomognu mojim fondacijama, reklo da mi njihova pomoć više nije potrebna”.

 

Već početkom 1950-ih Hedren je bila veoma uspešna kao model. Dobila je svoju prvu ulogu u romantičnoj komediji Lepa devojka, ali pošto je u pitanju bio samo kameo, nije bila ni potpisana. Pošto nikada nije planirala da se bavi glumom, počela je sa snimanjem reklama i od njih je zarađivala sve dok nije dobila poziv od Alfreda Hičkoka.

 

Na petak 13. oktobra 1961. dobila je poziv od agenta koji joj je saopštio da je jedan producent zainteresovan da radi sa njom. Kada joj je rečeno da se radi o Alfredu Hičkoku, koji ju je video u reklami za dijetalno piće, Sigo, pristala je da sa njim potpiše ugovor na sedam godina. Tokom njihovog prvog sastanka, Hičkok i Hedren su pričali o svemu osim o ulozi koju je predvideo za nju. Hedren je nedeljama bila ubeđena da on želi da joj ponudi epizodnu ulogu u njegovoj televizijskoj seriji. Hičkok je o Hedren kasnije rekao:

 

„Nije mi bilo od primarne važnosti kako ona izgleda uživo. Najvažnije je bilo njeno pojavljivanje na ekranu i to mi se dopalo od prvog momenta. Videlo se da ima stila, da ima kvalitete jedne dame, koje su nekada dobro predstavljale glumice poput Ajrin Dan, Grejs Keli, Klodet Kolber, i druge, ali u sadašnjosti veoma retke glumice.”