Medalje su se, zahvaljujući trudu i radu, nizale jedne za drugom...
- Rođen sam u Sarajevu davne 1968. godine. Sticajem okolnosti godine 1992. došao sam u Beograd zbog povrede na ratištu. Tu sam došao na lečenje. U Beogradu sam i ostao. Život mi je ovde dvostruko promenjen.
Ovim rečima svoju ispovest počinje srpski paraolimpijac Živko Papaz, srpski reprezentativac koji je osvojio srebrnu medalju u gađanju malokalibarskim sport pištoljem već prvog dana ovogodišnjeg Svetskog prvenstva u parastreljaštvu u Sidneju.
Ljubav prema sportu, kaže, postojala je oduvek. Ispričao nam je kako se rodila emocija koja ga je odvela do brojnih medalja.
- Sport je nešto što sam ja oduvek pratio, a kao klinac sam igrao fudbal i košarku.
- Kad se sve ovo izdešavalo sa mnom, jedno vreme sam igrao košarku u kolicima. Bilo je dobro, ali poprilično naporno. Košarka kao takva nije tako jednostavna. Međutim, tu je bilo nekih drugih problema - nismo imali kolica, a bio je prisutan i nedostatak medicinskih sredstava. Za jednu košarkašku ekipu koja broji 10-12 ljudi, plus treneri, pratioci, za to je stvarno trebalo puno sredstava. Negde uporedo s tim krenulo je moj angažman u streljaštvu. To je opet sport koji mi je bio stara ljubav, voleo sam streljaštvo. Tu je bilo i nekog talenta koji je trebalo nadograditi teškim radom. Nije bilo jednostavno, a rad i trud su mi pomogli da uspem.
I zaista, medalje su se zahvaljujući trudu i radu nizale jedne za drugom...
- Jedna od značajnijih nagrada koje sam osvojio svakako je ona iz 2013. godine. Tada sam osvojio bronzu na Evropskom Prvenstvu u Alikanteu - priseća se on.
Živko se poslednjih 15 godina bavi streljaštvom.
Metu ne promašuje, uspesi se nižu jedan za drugim, a seća se apsolutno svake medalje, svakog priznanja.
- Poslednju medalju osvojio sam pre mesec dana, na prvenstvu u Sidneju, gde sam osvojio srebro, takođe u disciplini na 25 metara. Pošto je u pitanju bilo Svetsko prvenstvo odatle sam uspeo direktno da se plasiram za Paraolimpijske igre u Tokiju 2020. godine.
Najposebnija medalja ipak mu je dete koje mu je najviše ulepšalo život. Objasnio nam je koliko je trnovit put bio do dobijanja deteta, kao i to kako je primio vesti da će postati otac. To se odrazilo na sportske uspehe i pad koncentracije tokom pucanja, ali mu je svakako ulepšalo život.
- U Beogradu sam se 2000. godine oženio tu u Beogradu, sa suprugom sa kojom sam se zabavljao tri godine. Posle venčanja, želeli smo da imamo potomstvo, kao i svi ljudi. Zbog nekih različitih okolnosti radili smo vantelesnu oplodnju, jer je tako moralo. Iz nekoliko neuspelih pokušaja godine 2011. supruga je ostala u drugom stanju. U tom momentu sam ja taj rezultat saznao u Španiji, gde smo bili na Svetskom kupu koji je tada bio kategorisan za Paraolimpijske igre u Londonu. Tog popodneva sam saznao rezultat da je supruga ostala u drugom stanju,a sutradan je trebalo da pucam meč koji je vrlo važan. Naravno da nisam prošao. Nisam uspeo da postignem rezultat od silnog uzbuđenja. Godina 2012. kad sam dobio dete za mene je bila kao da sam uzeo medalju - iskren je Papaz.
Da nije bilo klubova, nadležnih, i uslova koji su obezbeđeni osobama sa invaliditetom koji maltene mogu ravnopravno da se bave sportom kao neinvalidne osobe, svestan je da ne bi postigao takve uspehe.
- Grad Beograd nama sa invaliditetom dosta pomaže. Treniramo u streljani ratnih vojnih invalida, i tu imamo apsolutno sve mogućnosti. Ono što je takođe važno jeste da je nama prilaz pristupačan. Osim grada Beograda pomaže nam i Streljači savez Srbije. Kada krene od proleća malokalibarski program, treniramo na Carevoj ćupriji na strelištu. Generalno, sa gradom Beogradom imamo dobru saradnju.
Mišljenja je da baš svako treba da se bavi sportom, da treba da pokuša...
- Meni se život jeste promenio iz korena kad sam doživeo nezgodu, kao i svima. Tako je kad iz hodajućeg položaja sednete u kolica. Sport mi je doneo milion dobrih razloga da u njemu i ostanem. Obišao sam ceo svet, upoznao mnogo ljudi. Čak se i zdravstveno čovek oseća bolje kad se nečime bavite. Ovaj sport možda ne iziskuje toliko fizičke snage koliko je mentalna snaga bitna. U ovom sportu vi nemate protivnika - protivnik ste sami sebi, što je i daleko teže nego da se takmičite protiv nekoga.
Živko ima recept za uspeh.
- Na kraju krajeva, morate biti uporni. Bitno je da se radi, jer ni u jednom sportu pa ni u ovom ništa ne može da dođe preko noći. Treba da radite, treba da istrajete i ta upornost će se u nekom trenutku isplatiti.
Ovom borcu podrazumeva se da nema odustajanja.
- Odustajanja nema. Nikada ne treba odustati. Sa 52 godine mogu da kažem da bih davno odustao da mi nije sporta. On menja život iz korena - uz osmeh kaže Živko.