Pravo niotkuda, pre dve godine na filmskom nebu regiona, ali i najprestižnijih evropskih festivala, zablistao je Slaven Došlo (25). Dok je mnogima njegova pojava došla iznenada, on je još tokom dečačkih dana u Somboru strpljivo krčio svoj put i spremao se da postane deo jedne nove generacije glumaca. Domaći reditelji očajnički su tražili novu mladu zvezdu koja bi zasijala u njihovim ostvarenjima, ne znajući da Slaven uveliko radi na usavršavanju sopstvenih glumačkih veština. Najzad, mladunče je na dobrom putu da postane zverka koja svoj talenat više ne može da drži skrivenim. U skorijoj prošlosti ne pamti se da je mladi glumac igrao toliko glavnih uloga u kratkom vremenskom intervalu. Sada je stiglo njegovo vreme, a Slaven još dugo ne namerava da se sklanja od reflektora.
Kako vam izgleda mali Slaven koji je u rodnom Somboru pravio svoje glumačke početke i u trećem razredu krenuo u školu glume?
- Bio sam mali debeljuškasti klinac. Kao primeran đak i vukovac, samo sam dva puta imao četvorke iz matematike. Stalno sam bio rasut. Išao sam na časove engleskog jezika, gitare, glume, trenirao košarku... Radio sam sve moguće kako bih potrošio energiju koju imam. U glumačke vode upustio sam se u petom razredu, kada sam čuo da u Somboru postoji dramska škola. Za nju sam se toliko ozbiljno pripremio kao da odlazim na prijemni za Fakultet dramskih umetnosti. Spremio sam pesmu, recitaciju i vic, čak mislim da sam bio jedini koji je to uradio. Tamo sam se igrao i radio vežbe. To pozorište bilo je moja sloboda i tamo sam mogao da maštam bez ograničenja. Zahvalan sam Olgici Nestorović koja je vodila taj dramski studio. Znala je kako da radi s nama klincima, što je bilo teško. Somborsko pozorište zaista je magično i rađeno je kao replika Bečkog pozorišta. Sve donedavno tamo sam igrao neke predstave, ali više nisam njegov deo.
Slaven Došlo otkriva kako leči slomljeno srce (VIDEO)
Svraćate li u Sombor?
- U poslednje vreme jednostavno ne stižem da odem, a voleo bih da sam tamo češće. Moja starija sestra sada ima jednogodišnjeg sina i žao mi je što nisam u mogućnosti da bliže učestvujem u njegovom odrastanju. Pratim živote mojih najdražih putem društvenih mreža i telefona. Najžalije mi je što nisam s njima, već se viđamo na premijerama i sličnim događajima gde ne mogu da im se posvetim.
Snalazi li se vaša porodica s popularnošću koju imate?
- Tu niko od nas ničega nije svestan. Možda tek sada polako počinje da se stvara neka realna slika o tome. Recimo, moja sestra nedavno je prvi put bila na jednoj premijeri u Sava centru i zapanjeno je rekla: Pa ljudi se ovde slikaju s tobom. Porodica mi pruža veliku podršku i potpuno razume što im se ne javljam, probe i gust raspored, pa čak i to što ne dolazim toliko često. Stvarno sam im zahvalan zbog toga. Oni su baš onakvi kako ja zamišljam da prava porodica treba da izgleda. Tu su za mene u svakom trenutku i kakav god problem da imam, prvo ćemo ga rešiti, a posle razgovarati o tome.
Kako je izgledala promena sredine i prelazak u veliki grad?
- Došao sam u Beograd pred upis na Akademiju pre nekih sedam godina. Jedva sam čekao da se preselim. Sestra je tada studirala i radila u prestonici, pa sam često dolazio kod nje i grad mi se dopao. Njoj nije i rešila je da se vrati u Sombor. Iz mog mesta ljudi obično idu u Novi Sad kao regionalni centar, a ja sam odlučio da se oprobam u najvećem gradu u zemlji i idem na sve ili ništa. Lepo sam se adaptirao, između ostalog i zahvaljujući klasi na fakultetu. Brzo smo se zavoleli i uklopili, što mi je mnogo značilo. Ta prva godina verovatno mi je najlepša u životu zato što sam tek bio upisao glumu, pa mi se činilo da je ceo svet moj i nisam imao osećaj odgovornosti prema životu. I dalje sam bio dete koje je maštalo.
Nastavak na sledećoj strani...
Jesu li se roditelji slagali s vašim izborom studija?
- Od starta nisu bili zadovoljni, ali postali su svesni da je to ono što me ispunjava. Naravno da su u ovom poslu veliki rizici i malo ljudi koji upišu Akademiju nešto ostvari ili dobije priliku. Nikada nisam bio opterećen planovima za život i karijeru, samo sam uživao u čitavom procesu. U jednom periodu razmišljao sam da ipak upišem medicinu ili političke nauke. Ipak sam probao na Fakultetu dramskih umetnosti, ali nisam uspeo da prođem prijemni. Međutim, mama mi je u jednom trenutku javila da Mirjana Karanović upisuje studente na Akademiji umetnosti u Beogradu. Nije mi padalo na pamet da idem na privatni fakultet, ali ogromno poverenje ulila mi je Mirina glumačka veličina. Ona me je, sećam se, dugo zadržala na prijemnom, koji sam na kraju prošao. Samog događaja više se ne sećam, kao što i inače slabo pamtim odlučujuće trenutke u svom životu.
Kako objašnjavate svoju naprasnu dominaciju u svim novijim filmskim naslovima?
- Tačno je da se sve odigralo u kratkom periodu, ali snimio sam toliko toga da mi deluje kao da je trajalo mnogo duže. Imao sam tu sreću da je moje prvo ostvarenje Panama dobro prošlo, prikazano je i na Kanskom festivalu, a zatim i taj diplomski film Pored mene koji nas je sve izbacio u prvi plan. To je postao jedan generacijski film u kome su se klinci prepoznali. Sve je zatim krenulo svojim tokom i stigao sam da uradim mnogo toga za malo vremena. Imao sam tu privilegiju da sam stalno nešto snimao, a upravo na tim setovima ili predstavama najviše sam naučio. Tim procesom spoznao sam koje su moje mogućnosti.
Čime ste uspeli da se probijete u moru novih mladih glumaca?
- Nisam ni bio svestan šta će sve uslediti. Kasting za Panamu prespavao sam nekoliko puta pre nego što sam dobio tu ulogu. Mnogo sam se igrao na Akademiji i još nisam shvatao ozbiljnost svog posla. Svakako da je olakšavajuća okolnost bilo i to što sam bio prisutan u medijima i privlačio pažnju, pa su možda pre mene zvali nego nekog drugog.
Da li vam je pomogao imidž šmekera?
- Ja i ne znam koji je moj imidž. Moguće je da me ljudi povezuju s ulogama, pa sam u filmovima kao što su Panama i Vlažnost imao dosta slobodnijih scena, dok je u ostvarenju Pored mene ta moja strana istaknuta na jedan specifičan način. Fizički izgled je verovatno nešto što me je odredilo na prvu loptu. To je pozitivna stvar, jer glumac mora dobro da izgleda i da vodi računa o sebi. Međutim, moje kolege dele se na one dobre i manje dobre pa se trudim da uđem u kategoriju ovih prvih, ali tako da spoljašnjost ne bude moj jedini adut.
Često se žalite kako ne stižete svuda da stignete i da vam je život u centrifugi.
Ko vam pruža podršku nakon napornog snimanja?
- Imam nekoliko prijatelja, jedan uži krug ljudi, s kojima se konsultujem oko svega u životu i oni su uvek tu za mene. To su neki ljudi iz posla, a opet imam i neke stare prijatelje koji nemaju veze sa glumom. To su osobe kojima verujem. Njihov sud mi je bitan, njima se žalim i opterećujem ih svojim problemima, što se često dešava (smeh). Oni su mi izuzetno dragoceni i tokom našeg druženja sve moje tajne izlaze na čistinu. Što sam zreliji, sve više cenim to što me trpe i pitam se kako izlaze na kraj sa mnom. Nikada nisam imao problem da prekinem odnos s nekim s kim ne idem u istom pravcu.
Kako biste opisali sebe?
- Prilično sam nevešt u sagledavanju sopstvene ličnosti i svojih osobina. Volim da drugi to vide i da čujem njihovu percepciju.
Koliko je iz vašeg iskustva osnovana predrasuda o glumcima kao večitim zavodnicima?
- To je prirodan deo svega onoga što nosi popularnost. Verujem da je taj mit o mladim glumcima opkoljenim devojkama jedan marketinški trik jer kako kaže poznati slogan – seks prodaje. Istina je da smo zbog javnog posla prijemčiviji ljudima koji nas ne poznaju i onda oni možda žele da budu oko nas. Ja nikada nisam imao idole, ali razumem da ih drugi imaju.
Slaven Došlo iskreno: Često plačem!
Kako se osećate kada shvatite da ste možda vi nečiji idol?
- Ako već neko pomno sluša šta imam da kažem ili prati šta radim, onda se makar trudim da ne činim stvari koje su loš primer drugima.
Postoji li deo javnog posla koji ne volite?
- Baš mi je nedavno Milan Karadžić na jednoj probi rekao da sam imun na kritike. Naravno da mi smeta nezaštićenost mog ličnog prostora. Ne znam zašto bi nekoga interesovala tuđa privatnost.
Devojke će sigurno zanimati da li ste u vezi?
- Jasno mi je kako to funkcioniše, ali im poručujem da možemo da se upoznamo i da kroz razgovor mogu da saznaju sve što ih zanima. Svoje interpretacije o tome kakve devojke volim i detalje o svom ukusu, ne smatram kao bitne.
Imate li devojku?
- Neću da odgovorim na to (smeh).
Gde vidite sebe za pet ili deset godina, ima li tu mesta za porodicu?
- Definitivno moram da poradim na konkretizaciji svojih planova i želja. Za sada sve prepuštam slučaju i smatram da za sve imam vremena, ali možda će se taj osećaj uskoro promeniti, ko zna. Opušteno shvatam život i pokušavam da se radujem, koliko je to moguće. Ne vredi da se bavim bilo čime ako u tome ne pronalazim zadovoljstvo.
Jeste li zadovoljni ulogama koje ste igrali?
- Jesam, mada mi je uvek pomalo neprijatno kada gledam sebe jer smatram da sam mogao bolje.
Da li vam je teže palo da snimite sve te slobodnije scene u filmu Panama ili da poljubite muškaraca u ostvarenju Pored mene?
- Sve je to deo profesije kojom se bavim. Ako se tome pristupa profesionalno i ozbiljno, osećaj je isti. Ja sam tada glumac.
Imate li osećaj da vas i danas prati lik Lazara iz filma Pored mene?
- To je posledica medijske pompe oko radnje tog filma, kao i percepcije ljudi koji i dalje tabuiziraju seksualnost. Kada sam prihvatio tu ulogu, nisam bio potpuno svestan kako će ga publika prihvatiti. Možda sam je čak i potcenio, jer su reakcije bile mahom pozitivne, što me je prijatno iznenadilo.
I pored značajnih uloga, pred vama je dug glumački put. Možete li reći da ste srećni?
- Jesam, mada to često oscilira. Imam tendenciju da mnogo analiziram sve što mi se dešava, a kada previše razmišljate, to baš i nije dobro. Mislim da su sve stvari koje su potrebne jednom čoveku kod mene ispunjene. Neizmerno sam zahvalan na svim prilikama koje su mi se ukazale i nemam na šta da se žalim.
