Svaka promena, bilo pozitivna, bilo negativna, dovodi do stanja pojačane psihofizičke aktivnosti u cilju prilagođavanja novonastaloj situaciji. Upravo ovako se definiše stres. Dakle, njegov izvor mogu biti i pozitivni događaji, sve ono što remeti uobičajeno funkcionisanje i zahteva od osobe da uvede nove načine ponašanja kako bi se adaptirala na situaciju. Ljudi se veoma razlikuju po načinu na koji doživljavaju stres. Uspešnost i brzina adaptacije zavise od toga kako osoba procenjuje stresnu situaciju i svoje kapacitete. Kada se dese iznenadni negativni događaji kao što su gubitak bliske osobe, posla, razvod, prirodno je da ljudi imaju negativne emocije: tugu, bes, strah… Ipak, neki lakše prihvate novonastalu situaciju i nastave normalan život, a kod drugih se razviju psihičke ili fizičke smetnje. Hans Seli, engleski psiholog, govori da proces adaptacije organizma na stresore (događaje koji remete psihofizičku ravnotežu) prolazi kroz tri faze. Prva je takozvana faza alarma u kojoj se organizam mobiliše za odbranu. Druga, faza otpora, ključna je jer organizam pokušava da savlada stresor i povrati ravnotežu. Ukoliko tada čovek razmišlja da ne može da podnese promenu i kako ona nije smela da se dogodi (a već se dogodila), pribegavaće nekim od negativnih načina prevladavanja stresa (zloupotreba lekova, alkohola, bežanje, potiskivanje problema ) koji ukoliko se često praktikuju ili dugo traju, dovode do treće faze - sloma i iscrpljenosti, odnosno bolesti. Nasuprot njima jesu osobe koje prihvataju negativne događaje kao deo života, veruju da imaju snage da se nose s njima, doživljavaju ih kao priliku za jačanje ličnih kapaciteta. Shodno tome pribegavaće pozitivnim mehanizmima prevladavanja u koje spadaju pojačano ulaganje napora, promena pristupa problemu, prihvatanje situacije, ukoliko se ona ne može promeniti, razgovor sa bliskim osobama, psihologom, izražavanje osećanja, fizička aktivnost, relaksacija kroz prijatne aktivnosti. Što te ne ubije, to te ojača! F. Niče
NEIZVESNOST U ŽIVOTU
Teškoće u prihvatanju negativnih, nepoželjnih događaja su razumljive. Ali, zašto na promene koje smo želeli i u čijem nastanku smo učestvovali (udaja, veridba, selidba, dobijanje stana, rođenje deteta, trudnoća, novi bolje plaćen posao) mnogi ljudi reaguju strahom? Novo je neizvesno, nismo sigurni kako će se sve odvijati, kako ćemo se snaći u tome. Ipak, ukoliko ne prihvatamo rizik, već mislimo da moramo biti sigurni kako će sve biti dobro i imamo potrebu da sve predvidimo i kontrolišemo, bićemo konstantno opterećeni brigom.
Čuveni psiholog Maslov isticao je da uprkos tome što ljudi teže samoostvarenju, mali broj njih zadovolji tu potrebu. Uz samoostvarenje idu rizik i odgovornost za odluke jer je moguće da tražeći svoj životni put osoba načini pogrešan izbor. Filozofija negiranja važne činjenice da je život stalna promena, vodi u različite disfunkcionalne emocije i ponašanja.
Prvo, ukoliko ste zadovoljni trenutnom životnom pozicijom, bićete u stalnom strahu da će se to promeniti, a vi nećete preživeti. Strah od neizvesnosti može dovesti i do opsesivno kompulzivnih ponašanja kojim osoba stvara iluziju kontrole, što oduzima mnogo energije, ometa istinsko uživanje u sadašnjosti. Ukoliko niste zadovoljni trenutnim životom, poslom, brakom, razmišljanje da su promene strašne jer donose neizvesnost, uzrokuje pasivno ponašanje, depresiju, bespomoćnost.
Zdrava alternativa jeste prihvatanje rizika kao dela života i činjenice da ni za šta ne postoji potpuna garancija. Neophodno je jačati toleranciju na neizvesnost jer čak i kada preduzmemo sve da ne izađemo iz okvira poznatog, promene se dogode... I šta onda?
Panta rei (Sve teče), reče mnogo davno antički filozof Heraklit.
Piše:
Ksenija Petrović
psihoterapeut
kpetrovic76@gmail.com
