Knjige kao što su Žene su sa Venere i Muškarci sa Marsa, nastale su i nastaju jer se veoma teško nosimo s onim što je drugačije i nepoznato. Motiv je u osnovi dobar, a to je da se bolje upoznamo, ali je rizik koji one nose veliki jer postoji mogućnost da ostanemo zaglavljeni u razlikama i etiketiramo drugu stranu kao takvu, umesto da shvatimo zašto zapravo razlike postoje i čemu služe. I žene i muškarci podjednako su sposobni za logičko razmišljanje i iskazivanje empatije, samo što se to različito vrednuje u društvu i otud sklonost da se manje ili više pokazuju. Kada je žena racionalna i stroga na poslu, dobiće epitet hladne kučke, dok će muškarac koji pokazuje sklonost ka empatiji i razumevanju drugih biti okarakterisan kao mlakonja. Jednostavno, dečake i devojčice vaspitavamo da ne pokazuju ove osobine jer one nisu popularne u društvu. To, naravno, ne znači da one ne postoje, samo im treba pružiti priliku da se iskažu.
RAZLIKE U PRISTUPU SITUACIJI
U detinjstvu muškarci i žene različito se uče načinima rešavanja problema. Dečacima šaljemo poruku kako brzo i lako da se snađu, a devojčicama da se potrude kako bi određenu situaciju rešile na najbolji mogući način, po mogućstvu tako da to odgovara svima koji su u nju uključeni. Zato su žene sklonije da malo duže analiziraju problem pre nego što se upuste u njegovo rešavanje. One mnoge izazove prvo misaono obrade, pa tek onda praktično. S druge strane, muškarci prvo kreću u akciju i nakon toga saniraju posledice. U partnerskim odnosima to često stvara probleme u situacijama kada žena jednostavno želi da razgovara o nečemu što je muči, dok muškarac odmah nudi rešenje za problem i ne vidi svrhu u dugom razmatranju i prepričavanju. Poenta je da ni jedan ni drugi pristup nisu loši, samo su korisni u različitim situacijama.
DA LI SU MUŠKARCI SEKSUALNO AKTIVNIJI?
Veoma je teško govoriti o rodnim razlikama kada je seks u pitanju jer su one uslovljene velikim brojem faktora, a pre svega značenjem koje društvo pridaje seksualnom činu. Naime, u zapadnoj kulturi, ako se izuzme kratak period hipi pokreta, seks je okarakterisan kao nešto što služi isključivo prokreaciji, o čemu ne treba govoriti osim u kontekstu braka i nikako iz ženske perspektive. Pošto je priča o seksu bila zabranjena i samim tim ljudima još više prijemčiva, počeli smo da ga koristimo u marketinške svrhe iskrivljujući sliku i koristeći ženu kao objekat ne bi li zadovoljili mušku populaciju kupaca.
Žena je, dakle, dugo bila, a i dalje u velikoj meri to jeste, određena kao objekat seksualnog čina, a nikako kao aktivan učesnik. U prilog tome govori i činjenica da je, ukoliko bi se drznula da ima više od jednog muškog partnera, nazivana nimfomankom. Zato nije iznenađujuće što postoji uvreženo mišljenje kako je ženama manje stalo do seksa nego muškarcima i da njima to nije važno: na prvom mestu im je emotivni, a ne fizički odnos na koji, eto, zbog bračnih dužnosti pristaju. Ovo uverenje jednostavno nije tačno. Žene samo jako dugo nisu imale dozvolu da ispoljavaju svoju seksualnost, a samim tim ni da je upoznaju i s njom žive u skladu. Tek u poslednjih nekoliko decenija u naznakama se pojavljuje ideja da je seks način da se doživi zadovoljstvo i ostvari bliskost sa drugom osobom nezavisno od pola. Kada ta ideja postane dominantni društveni narativ, pitanje ko je više sklon seksualnoj aktivnosti, a ko emotivnom vezivanju, izgubiće svaki smisao.
KAKO PRONAĆI ZAJEDNIČKI JEZIK?
Mi ponekad nismo ni svesni koliko smo napredovali na putu ka pronalaženju zajedničkog jezika. To valjda proizilazi iz činjenice da smo uvek fokusirani na to da tražimo nedostatke i težimo napretku, ali nije loše ponekad zastati i odati sebi priznanje. Da, živimo i dalje u vrlo patrijarhalnom društvu koje ženama ne priznaje mnoga prava koja formalno odavno imaju, ali ne treba da zaboravimo kako imamo sve više uspešnih žena na rukovodećim pozicijama, u politici i sve više parova koji se ravnopravno bore za zajedničku budućnost. Iz perspektive moje struke, ohrabrujuće je da veliki broj muškaraca zove da zakaže savetovanje, bilo da je reč o problemima u partnerskom odnosu ili onima sa detetom. To prvenstveno znači da se razlike smanjuju. Žene otkrivaju svoje muške osobine, a muškarci dolaze u kontakt sa nežnijom stranom svoje prirode i spremni su, kao što žene preuzimaju deo finansijske brige o porodici, da i oni preuzmu deo odgovornosti za emotivnu stabilnost kada je reč o supružničkim odnosima. To je način da se pronađe zajednički jezik, polako, u malim stvarima i uz svest da nam razlike nisu urođene i nepromenljive. One nas ne čine bićima sa različitih planeta, već komplementarnim saputnicima koji se međusobno dopunjuju i jedni drugima predstavljaju nezamenljiv izvor podrške.
Jedna od ličnosti iz sveta šou-biznisa koja je sklona da (pre)često menja partnere jeste pevačica kantri muzike Tejlor Svift. Ona je, između ostalog, poznata po tome što inspiraciju za svoje pesme crpe upravo iz svojih ljubavnih romansi. Džon Majer, Keri Montit, Džejk Gilenhal, Hari Stajls, Garet Hedlund, Edi Redmejn, Lukas Til, Tobi Hemingvej… samo su neki od muškaraca s kojima se Tejlor zabavljala. Pevačica sama kaže da je uzrok ljubavnih brodoloma možda u njenom lošem pristupu.
- Nikada nisam bila u dužoj vezi i mislim da je problem u meni. Moram da promenim svoj odnos prema muškarcima, ali shvatila sam i da možda previše očekujem od njih – rekla je Sviftova.
Piše: Iva Branković, porodična psihoterapeutkinja, www.psiholoskikutak.com
Priredila: Jovana Dimitrijević
