Otuđenost proističe iz više faktora, a pre svega iz dominantno individualističke i narcističke kulture i sistema vrednosti kojima smo izloženi. Lično je osvojilo primat nad kolektivnim i to je u redu kao kontrateža opresivnim kolektivističkim sistemima kao što je bio komunizam. Ipak, kako to obično biva, ova ideja danas je dovedena do druge krajnosti, pa težnja za ostvarenjem lične sreće više ne ostavlja prostora za ostvarivanje sreće udvoje ili u grupi. Osećanje usamljenosti može veoma negativno da utiče na kvalitet života ako se ne prepozna i imenuje na pravi način. Postoje ljudi koji nikada ni sebi ni drugima neće priznati da su usamljeni jer se uvek i po svaku cenu okružuju drugima, s kojima opet ne ostvaruju adekvatnu bliskost i samo pojačavaju nelagodu ulazeći u začarani krug. S druge strane, postoje i oni koji se izuzetno boje osećanja usamljenosti i pribegavaju mislima kao što su: ovo meni ne sme da se dešava, ovo je strašno, jadan ja... Iz takvog stava onda proizilazi obezvređivanje sebe jer ako sam usamljen, ja ne vredim, stvaraju se pukotine u samopouzdanju, a samim tim i prepreke da se uopšte uđe u neki novi odnos. Usamljenost pre treba tumačiti kao zdravu emociju jer ona postoji kao signal da nedostaje nešto što bismo želeli da imamo. Usamljen je čovek koji ima potrebu za drugim ljudskim bićem, a koja u određenom trenutku ne može da bude zadovoljena. Ako se tako posmatra i doživi, onda je to samo još jedno neprijatno osećanje koje je privremeno i ne mora negativno da utiče na kvalitet života.
Zašto teže stupamo u međuljudske odnose?
Brzina života, puno obaveza i mnoštvo informacija i sadržaja kojima su ljudi izloženi posebno u velikim gradovima, svakako otežava održavanje kvalitetnih međuljudskih odnosa. Ipak, razvoj informacionih tehnologija, koliko god da nam s jedne strane otežava komunikaciju jer odvlači pažnju, s druge strane stvara uslove da komuniciramo sa ljudima brže, češće, a nekad i uprkos ogromnim razdaljinama. Za nedostatak komunikacije možemo da krivimo način života, internet i vrednosti, ali na kraju krajeva, sve se svodi na želju da se komunikacija održi i na dvoje ljudi koji ulažu ili ne ulažu energiju da se ta želja ostvari. Ljudi nemaju vremena da se bave međusobnim odnosima, a ako se na to doda pojavljivanje društvenih mreža koje stvaraju iluziju kontakta, ne čudi što sve više njih tek odjednom shvati da su usamljeni, a ne znaju kako da se vrate u realan društveni život. Zbog načina života koji je postao brz i intenzivan, nema mnogo prostora za upoznavanje i poznanstva se teže sklapaju. Ljudi se kreću u malim grupama, procenjuju se na osnovu statusnih simbola, nisu spremni da daju šansu drugačijem i različitom i ne želeći da gube vreme, sužavaju krug mogućih poznanstava. Olako shvatanje odnosa jeste već druga priča koja proizilazi iz ideje da je drugo ljudsko biće sredstvo za zadovoljavanje sopstvenih potreba i iz ranije spomenutih dominantnih narcističkih i individualističkih vrednosti i kulture. Iako deluje paradoksalno, distanciranje predstavlja samo jedan od neadekvatnih načina na koje se ljudi bore protiv osećanja usamljenosti. Ideja u osnovi takvog ponašanja jeste ako mi niko ne treba, niko ne može ni da mi nedostaje. Pored toga, postoje i oni koji imaju mnogo površnih poznanstava i funkcionišu po principu nisam usamljen jer znam puno ljudi i mogu uvek da nađem društvo. Efekat takvog ponašanja jeste da se energija za ostvarivanje odnosa rasipa na veliki broj osoba, koja zatim ponestaje onda kada je potrebno ostvariti bliskost. Bliskost traži vreme, ulaganje i trud. Ona takođe može da podrazumeva prekid, patnju i usamljenost. Zato i ne treba da iznenađuje što je nekim osobama prijemčljiviji životni stil u kome su okružene mnoštvom površnih poznanstava koja uvek ishoduju zabavom, od nekoliko bliskih prijateljstava ili partnerskog odnosa koji nemaju uvek izvestan ishod.
Speed dating kao način brzog upoznavanja
Različiti su razlozi zbog kojih se ljudi opredeljuju za ovaj vid upoznavanja. To može biti želja za instant gratifikacijom, dakle nedostatak tolerancije na gubljenje vremena i potreba da se i partner kao i sve ostalo dobije sada i odmah, a možda je u pitanju i nešto optimističnije tumačenje. Naime, moguće je da je uzrok ove pojave upravo svest o tome koliko smo se udaljili, kao i da se sve više otuđujemo, da smo izgubili mehanizme i veštine da stupimo u kontakt pa je speed dating samo nevešt način da se ponovo pogledamo i pokušamo da se povežemo u ovom vremenu i društvu u kome nam kažu da za to imamo samo tri minuta po osobi.
Da li presuđuje prvi utisak?
Prvi utisak izuzetno je značajan, ali uvek kada ljudsko ponašanje objašnjavamo na biohemijskom nivou, upadamo u zamku da preterano pojednostavimo nešto što je, s obzirom na čovekov evolucioni razvoj, mnogo složenije i komplikovanije. Izbor partnera zavisi od prvog utiska, to jest od fizičke privlačnosti, ali samo kao davanje zelenog svetla za početak komunikacije. Opasnost davanja prevelikog značaja prvom utisku leži u tome što pored signala koje nam daju čula, značajnu ulogu igraju i vrednosti i stavovi, ali i predrasude i stereotipi koje smo kroz odrastanje i socijalizaciju pokupili, a koji nas takođe teraju da o nekome zaključujemo mnogo brže nego što je to realno i na način koji je daleko od objektivnog. Zato speed dating ne treba uzimati kao ozbiljnu strategiju za upoznavanje potencijalnog partnera, već kao zabavan način da se proširi mreža kontakata. A onda, ko zna, možda to na kraju i dovede do ozbiljnog i trajnog emotivnog odnosa, partnerskog ili prijateljskog.
Džordž Kluni: Slavan i usamljen
Iako se čini da poznate ličnosti imaju sve, holivudski glumac DŽORDŽ KLUNI priznao je kako se često oseća usamljenim i da teško ostvaruje dobre odnose sa ljudima. Kao razlog navodi činjenicu da su ljudi u današnjem dobu više okrenuti sebi i svojim potrebama, te im je teško da izdvoje vreme i posvete se drugoj osobi.
- Svako bi lagao kada bi rekao da se nikada u životu nije osetio usamljenim. Ja sam lično usamljen na javnim mestima sa mnogo ljudi. Odem tako u neki klub i završim u najmanjem mogućem kutku, jer mi sve odvraća pažnju, te na kraju ne mogu da se opustim i uživam kao svi oko mene - rekao je Kluni dodavši da se ipak osećao najusamljenije kada je bio u lošim vezama, jer ne postoji ništa izolovanije od toga.
Piše: Iva Branković, porodična psihoterapetukinja
www.psiholoskikutak.com
Priredila: Jovana Dimitrijević
