Agorafobija se manifestuje kao snažan, bezrazložan strah na otvorenim prostorima, javnim mestima, u prevoznim sredstvima, gužvi, prilikom stajanja u redu, u velikim tržnim centrima, bioskopima, pozorištima, sportskim dvoranama, na mostovima u malim zatvorenim prostorima i istovremeno izbegavanje ovih mesta. Neke osobe retko izlaze iz kuće jer jedino tu osećaju sigurnost, a ako to i urade, onda tako nešto čine u pratnji nekog bliskog u koga imaju poverenja. Za razliku od drugih fobija gde se osoba plaši objekta samog po sebi (na primer strah od letenja jer bi se avion mogao srušiti), kod agorafobije osoba se plaši napada panike, strahuje od svog straha, a ne od situacije same po sebi. Da bi se neko plašio napada panike, mora prethodno da ga doživi.
NAPAD PANIKE
Ovaj osećaj ogleda se u iznenadnom veoma jakom strahu koji je praćen nekim od sledećih simptoma: lupanjem srca, vrtoglavicom, oduzetošću ruku i nogu, preznojavanjem, podrhtavanjem, doživljajem kao da stvari oko vas nisu stvarne, pritiskom i bolovima u grudima, gušenjem, zamućenim vidom, suvim ustima, mukom ili treperenjem u stomaku. U trenutku kada doživljava panični napad osoba obično misli kako ludi ili umire, doživljava infarkt ili gubi kontrolu. Kako i zašto dolazi do ovakvih napada? Napadi panike retko se dešavaju bez ikakvog razloga, kao što mnogi kažu. Verovatnoća da neko ko je zadovoljan sobom i svojim životom doživi napad panike veoma je mala. Obično mu prethodi neki stres (hronična napetost na poslu, u porodici, školi, finansijski problemi, gubitak voljene osobe, razvod, teškoće u odnosima sa ljudima, odlazak u drugi grad, konzumiranje alkohola i droga, nedovoljno spavanje, preterano korišćenje kafe, fizička iscrpljenost, stanje posle porođaja). I onda kada, naizgled bez ikakvog povoda, srce iznenada počne snažno da lupa, takve osobe ostanu bez vazduha, steže ih u grudima pa je logično da će potražiti neko objašnjenje. Odlaze kod lekara da prekontrolišu srce, a doktor im kaže kako su zdrave, da je sa srcem sve u redu i da je to posledica stresa... Problem nastaje ako se napad panike ponovi jer se stvara nesklad između mišljenja stručnog lica da je sve u redu i telesnih simptoma za koje nema objašnjenja. Čak i kada poveruju u psihološki uzrok problema, razvija se strah od straha: Šta ako se ponovi, šta ako sada napad bude fatalan, ako ne mogu da podnesem, ako mi srce prepukne od straha... i na ovaj način utire se put za razvoj paničnog poremećaja (stalno iščekivanje napada panike) i agorafobije (izbegavanje mesta gde su osobe doživele napad panike). Agorafobija se javlja kao zaštita od novih napada. Osobe koje boluju od ovog poremećaja postaju preokupirane strahom od napada panike, grozničavo smišljaju načine da ga zaustave i spreče jer precenjuju opasnost, a minimiziraju svoje snage da strah podnesu. Ugroženi izbegavaju situacije gde je pomoć teško dostupna i koriste razne zaštite (društvo drugih osoba, ne izlaze bez mobilnih telefona, nose flašice vode, lekove za smirenje...). Upravo tu je ključ, što više misle o napadu panike kao o nečem što ne mogu podneti, više učvršćuju agorafobiju i povećavaju listu situacija i mesta koja treba da izbegavaju, a sve ovo ozbiljno im remeti svakodnevno funkcionisanje.
STRUČNA POMOĆ
Kada napadi panike postanu učestali i jaki osoba je uglavnom vezana za kuću. Kao posledica nerešavanja agorafobije javlja se depresija, hipohondrija ili se strah rešava konzumiranjem alkohola.
LEČENJE
U zavisnosti od stepena izraženosti agorafobije primenjuju se medikamentozna terapija i psihoterapija, ili samo psihoterapija (kognitivno-bihevioralna). Prvi korak jeste edukacija - objašnjenje kako osoba pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma stvara napad panike. Začaran krug: telesni simptom (lupanje srca) - negativno tumačenje (umirem, doživljavam infarkt); strah - telesni simptom - negativno tumačenje - strah.
Drugo, objašnjenjem da će strah nestati upravo onda kada se njemu izlože, a ne kada ga izbegavaju agorafobijom. Izlaganje je najbolji način da sebi dokažu kako napad panike nije tako strašan i da ga mogu podneti. Dok se izlažu strahu, osobe razmišljaju na način kako je napad panike jako neprijatan, ali da mogu da ga podnesu. Što više puta se izlože, čvršće će verovati u to. Prestaće da izbegavaju mesta gde mogu doživeti paniku jer će poverovati kako je mogu preživeti, pa će se tako rešiti i agorafobije. U savremenom životu gde je stres sveprisutan i agorafobija česta pojava, optimistično je saznanje da je ovaj psihički poremećaj rešiv, a preduslov za njegovo rešavanje jeste oslobađanje od stida da se problem prizna, potraži pomoć, a onda prihvati ulaganje vremena i napora da se on reši.
Ksenija Petrović,
psiholog
