Brak u savremenom svetu često prate kontroverze. I pored brojnih kritika koje mu se upućuju i velikog broja razvoda koji potresaju živote mnogih ljudi, činjenica je da se osećanja uzburkaju kada, na primer, pripadnici gej populacije traže mogućnost da se njihove veze ozvaniče i postanu bračne zajednice. Funkcionisanje društva, a pre svega odgajanje potomstva, još dominantno počiva na instituciji braka koji prevazilazi dimenziju socijalnog i svoj najveći smisao ima u ostvarivanju psihološke potrebe osobe da sopstveni život deli sa drugim bićem. Taj drugi, sličan, a ipak dovoljno različit život, donosi sasvim novu i jedinstvenu dimenziju.
DA LI JE LJUBAV DOVOLJNA ZA USPEŠAN BRAK?
Temelj braka čini ljubavna veza, povezanost dvoje ljudi na nivou koji zadovoljava duboku potrebu za pripadanjem, emocionalnom vezanošću i razumevanjem. Pogrešno je razmišljanje da se ta povezanost može svesti na strast i erotsku privlačnost, ali za zadovoljstvo u braku izuzetno je važno seksualno funkcionisanje i međusobna usklađenost takvih potreba oba partnera. Međutim, većina onih koji su izgovorili sudbonosno da, znaju da za brak to nije dovoljno. Supružnička zajednica pored ljubavne veze podrazumeva još čitav niz složenih odnosa koji grade životno partnerstvo. Svakodnevica zahteva timski pristup u rešavanju praktičnih problema, a roditeljstvo je zadatak koji često potpuno angažuje partnere. Održavanje drugih socijalnih odnosa, porodičnih i prijateljskih, takođe je neophodno za uklopljenost porodice u širi društveni kontekst. Svi ovi aspekti bračnog funkcionisanja su povezani i mada se grade na temeljima ljubavi, traže posvećenost i na različite načine stavljaju partnersku ljubav na probu. Takođe, svaki od ovih aspekata zajedništva predstavlja i mesto potencijalnih problema, sukoba i nezadovoljstava, za čije rešenje odgovornost snose oba partnera.
KAKO NASTAJU BRAČNI PROBLEMI?
Svako od partnera u zajednicu unosi svoja očekivanja koja su formirana u primarnoj porodici i širem socijalnom okruženju. Očekivanja su po pravilu velika i često proizilaze iz pogrešnih ideja da će ljubav sama po sebi rešavati probleme, a brak promeniti negativne osobine kod partnera. Realnost nam kaže da je, u suštini, relativno mali procenat parova koji su bez pomoći i učenja zasnovali kvalitetan i zreo brak. Idealizovani supružnički odnosi u kojima nema problema, nesporazuma i razmimoilaženja, nisu mogući. Sam po sebi, ljubavni odnos zahteva vreme, trud i ulaganje. I najveća vatra, ako se povremeno ne podstiče, vremenom se ugasi. Osim toga, niz životnih događaja i kriza (sterilitet, seksualne disfunkcije, bolesti partnera, člana porodice ili gubitak posla), kao i tranzitorne životne faze, testiraju partnerske kapacitete za prevazilaženje teškoća. Nekima relativno lako polazi za rukom da nađu konstruktivna rešenja, ali čest je slučaj da nagomilane razlike i sukobi rezultiraju stalno prisutnim osećanjem razočaranja i nezadovoljstva ili besom, anksioznošću i depresijom.
KADA JE POMOĆ DOBRODOŠLA?
Hronicitet bračnih teškoća koje eskaliraju u stalnim kritikama, svađama i međusobnim uvredama ili suprotnom tendencijom da se problemi guraju pod tepih, pri čemu komunikacija ostaje uglađena, ali hladna, predstavljaju indikaciju za traženje pomoći treće osobe. Na takav korak nije se lako odlučiti. Inicijativa za traženje pomoći i saveta za prevazilaženje bračnih teškoća, neretko dovodi do novog sukoba jer jedan od partnera ima otpor i ne želi da se neko sa strane meša u njihovu intimu. Ima više razloga za takvo ponašanje, a jedan od njih jeste i želja za očuvanjem društveno poželjne slike srećnog braka, ali i iskrena zaštita intimnog sveta. Zaštita je razumljiva i poželjna ako jedan od partnera ima tendenciju da uvlači decu, rođake i prijatelje u bračni konflikt jer to obično otežava rešenje problema. Takođe, kod partnera koji se na neki način oseća optuženim za bračne teškoće, javljaju se i strahovi da će ispasti slab, neadekvatan i inferioran u odnosu na partnera ili pomagača. Međutim, kada u braku preovlađuje patnja i/ili strah od raspada braka i ukoliko je obrazac funkcionisanja bračnog para takav da ponavljaju nekonstruktivna i samosabotirajuća ponašanja, a problemi i nesporazumi postaju hronični i imaju tendenciju da se šire s jednog na sve oblasti bračnog funkcionisanja, vreme je da se obrate neutralnoj i stručnoj osobi. Cilj terapije ogleda se u tome da supružnici pronađu mehanizme i snagu za prevazilaženje problema, ojačaju svoju vezu, a time i svakog partnera pojedinačno.
Sanja Stanić, psiholog
